Revolucija u srpskoj operi

Na beogradskoj operskoj sceni pojavila se nova generacija mladih umetnika koja je veoma brzo okupirala repertoar. Mladi pevači su se nametnuli kvalitetom vidljivim i kroz nagrade koje su poneli sa svetskih pevačkih takmičenja. Za veoma kratko vreme pred vrlo osetljivom beogradskom operskom publikom bariton Predrag Milanović (30), bas Dragoljub Bajić (33) i soprani Dragana Radaković (39) i Sofija Pižurica (32) postali su miljenici u pravom smislu te reči. Mladi, energični, talentovani, sposobni i skloni promenama, njih četvoro pripada generaciji kojoj se ponovo otvaraju evropski koncertni podijumi i operski projekti izvan granica Srbije. Do sada ih je slušala publika u Italiji, Francuskoj, Nemačkoj, a neki od njih imaju ugovorene nastupe i na drugim kontinentima.

Kritičari su Milanovića proglasili "umetnikom sa sjajnom perspektivom", za Bajića su primetili da "velikim koracima ulazi i na teren basa bufo" (basa za komičnu operu), dok su u glasu Dragane Radaković istakli "mogućnost da ostvari vokalne dimenzije svojih uloga", a za Sofiju Pižuricu da je "sopran sjajnih koloratura".

ČETIRI ASA Njih četvoro već godinama profesionalno odrasta zajedno i gotovo da nastupaju kao tim, bez međusobne surevnjivosti i zavisti, koje su obeležile generacije pre njih. I pri tome njih četvoro za sebe kaže da su revolucionari. Milanović i Bajić tu revoluciju vide kao svoj ponos prema poslu i umetničkoj disciplini koja zahteva stalno usavršavanje, bez obzira na to što su zauzeli svoja mesta na operskoj sceni. Otuda obojica imaju nameru da promene način tumačenja svojih likova ne samo u vokalnom već i u glumačkom smislu, u dinamici pokreta, mimike, gegova, što sve skupa zahteva duboko zalaženje u svet glumačke tehnike. Osim tog napora, Dragana Radaković i Sofija Pižurica napravile su i jednu dodatnu revoluciju: odlučile su da ove jeseni po drugi put postanu majke, što je postalo prilično prevratnički za ljude sa scene.

Ova revolucionarna četvorka obeležila je beogradsku operu posle godina njenog lutanja podsetivši na period od sredine 50-ih do kraja 60-ih, takozvanih zlatnih godina Beogradske opere i njenih velikih gostovanja na svetskim scenama sa solistima tog vremena - Radmilom Bakočević, Milkom Stojanović, Biserkom Cvejić, Bredom Kalef, Živanom Saramandićem, Miroslavom Čangalovićem, Dušanom Popovićem, Zvonkom Krnetićem. Ova generacija koja je sebi otvorila mnoge svetske operske teatre poput Metropoliten opere u Njujorku, obeležila je najznačajnije vreme u istoriji Beogradske opere. Početak zlatnog perioda vezuje se za nastup u Bazelu, Švajcarska, 1954. godine, kada je izvedena opera Boris Godunov Musorgskog. Taj period trajao je 15 godina da bi vrhunac doživeo izvođenjem Mazepa Petra Čajkovskog 1969. godine na sceni Theater des Westens u zapadnom Berlinu. Taj period karakterisalo je izvođenje dela slovenskog operskog repertoara od Borisa Godunova Hovanščina Musorgskog, preko Evgenija Onjegina i Pikove dame Čajkovskog i Kneza Igora Borodina do afirmacije manje poznatih dela francuskih, ruskih i čeških kompozitora. Tih godina (1960) kritičar Nouvelle Revue iz Lozane napisao je: Predstava Beogradske opere Evgenije Onjegin Petra Čajkovskog do svog najtananijeg detalja nosila je pečat uzbudljive veličanstvenosti, dok je u listu L'Ora iz Palerma (1967) pisalo: Lekcija koju smo, čini nam se, mogli izvući iz ovog jugoslovenskog izvođenja, proizilazi iz koncepcije shvatanja opere kao totalne predstave, ploda kolektivnog rada koji obavezuje sve učesnike, na svim nivoima, na angažovanje bez primadonstva.

KRAJ ZLATNOG DOBA Na poletu te generacije 70-ih stasala je nova, ali ona nije nosila istu energiju. Vrata svetskih operskih teatara bila su im otvorena, ali priliku nisu iskoristili. Često su vođene polemike šta je bio razlog tome što od 70-ih do danas postoji rupa u plasiranju domaćih umetnika na strane operske scene, među kojima se fokusirala loša repertoarska politika, koja je, udovoljavajući lokalnoj publici, repertoar bazirala na delima italijanskih kompozitora Verdija, Pučinija i Rosinija, kojima nismo bili konkurentni u svetu zato što je svaki italijanski teatar bolje izvodio dela svojih kompozitora od našeg. Pokazalo se da je srpska karta za svet pre svega bila izvođenje opera ruskih kompozitora, koje se i danas retko postavljaju na zapadnim scenama. Ali, kao i u muzici drugih žanrova, Srbi su želeli da se približe Evropi, a Evropa je pevala "italijane". Sa takvom politikom jedino su mogli da pevaju kod kuće, što im se i desilo.

U međuvremenu, u sve se umešala i politika. Još 30-ih godina prošlog veka beogradska publika slušala je kralja tenora i belkanta Laurija Volpija. Gostovala je Mafalda Favero, prvakinja milanske Skale, zatim Fjodor Šalajapin i Tita Rufo. I svi oni u Beogradu su pevali na vrhuncu svojih karijera. Posle Drugog svetskog rata dolazio je Mario del Monako, beogradska publika slušala je Franka Korelija i Đuzepea di Stefana. Šezdesetih je bio još neafirmisani Lućano Pavaroti, a onda su svetski umetnici počeli da zaobilaze Beogradsku operu jer nije bila značajna za njihove karijere. Čak ni u Pavarotijevoj biografiji ne stoji da je tada bio u Beogradu. Doduše, došao je ponovo na kraju karijere, 2006. godine, kada svetski operski teatri nisu više bili zainteresovani za njega. Sedeći u stolici, pevao je naizmenično sa svojom gošćom na koncertu. Na zalasku karijera došli su i Monserat Kabaje, Kiri Te Kanave i Hose Kareras, koji su se setili Beograda na takoreći oproštajnim turnejama. Da je Beograd bio odskočna daska za neki veći nastup, čuli bismo ih i ranije, ali nije. Šta se zapravo desilo?

NOVA ŠANSA Dok je u vreme svog nastanka 1919. godine Beogradska opera pratila uzdizanje srpskog građanskog društva i hvatanja koraka sa evropskim trendovima, posle Drugog svetskog rata ona je pokazala otvorenost prema međunarodnoj kulturnoj razmeni, koja je omogućila da do 70-ih Beograd vidi mnoge svetske operske umetnike i teatre, ali i da domaća opera gostuje u svetu. Zašto je ta kulturna razmena 70-ih prestala, druga je tema, ali je činjenica da su narednim generacijama srpskih umetnika bila zatvorena vrata u svetu. Toj prvoj generaciji iz 70-ih pripadali su Milivoje Jovanović, Aleksandar Đokić, Olga Đokić, Jovan Gligorijević, Dušan Popović, Radmila Smiljanić, Nikola Mitić, Gordana Jeftović, dok 80-ih na scenu stupaju Irena Zarić, Jadranka Jovanović, Nikola Kitanovski, Dragana Jugović del Monako. Devedesetih su srpskim umetnicima već bila zatvorena sva vrata, pa i operska. Čitava jedna generacija, koju su predvodili Jasmina Trumbetaš-Petrović, Nataša Jović Trivić, Dušan Plazinić i Vladimir Andrić, ostala je zarobljena sankcijama i ostala je da gradi karijeru na jednoj sceni.

I tako su 30 godina srpski operski solisti prepušteni da brinu sami o sebi iako uglavnom nisu bili lošiji od pevača zlatnog doba. Zato je nova generacija, koja sebe vidi kao revolucionarnu, istovremeno i generacija nove šanse.

Nesuđeni harmonikaš

Predraga Milanovića publika može da gleda u hit predstavama na repertoaru Narodnog pozorišta, operama Pajaci Ruđera Leonkavala i Don Paskvale Gaetana Donicetija. Trebalo je, kaže, da postane harmonikaš i uvek je mrzeo operu. Počeo je da peva slučajno, kada ga je na času hora u muzičkoj školi čuo profesor solo pevanja i naredio mu da se pojavi u njegovoj učionici.

- Kad god bi se na televiziji pojavila neka operska predstava, menjao sam kanal - kaže.

Kada ste shvatili da ćete biti operski pevač?

- To je bio samo jedan trenutak: kada sam prvi put stao na scenu znao sam da ću to raditi celog života.

Šta je to što vas je kupilo na prvi pogled?

- Pažnja publike prema meni, deljenje emocija sa njima, deljenje energije... Scena je čudo. Ona je za mene prava droga.

Pripadate generaciji koja ruši stereotipni model operskog pevača.

- Tako je. Nekada nije bilo bitno kako izgledate, već samo kako pevate. Pogledajte novu generaciju ne samo kod nas već i u svetu: to su zgodne devojke i zgodni muškarci, lepi, doterani. Danas je veoma bitno kako izgledate. Naravno i kako pevate, ali izgled je na prvom mestu.

Zašto?

- Zato što se promenila uloga pevača. Nismo samo oni koji pevaju, već smo i glumci. Ako se reditelju vizuelno ne dopadnemo, ulogu nećemo dobiti, makar bili savršeni pevači.

To znači da je kraj fame o debelim pevačima?

- Svakako. Idem u teretanu i svako jutro trčim dvadesetak minuta.

Kakav je vaš odnos prema tzv. zlatnim godinama Beogradske opere?

- To je bilo sjajno vreme. Oni su bili dobri pevači i živeli su u vremenu kada je svet bio mnogo otvoreniji prema onome šo mi radimo. Rekao bih da je tada postojala i mudra repertoarska politika.

Kako vidite generaciju koja je došla posle?

- Čini mi se da se ona izgubila. Nisam siguran šta se s njima desilo, ali mislim da ih je upropastilo to što su se gradili kao pojedinačne umetničke ličnosti. Mislim da nisu pridavali značaj operi kao zajednici grupe umetnika.

Vaša generacija je svesna toga?

- Mislim da nismo baš svesni, ali da to instinktivno radimo. Generacija kojoj pripadam nosi energiju mladosti, a mladost je uvek spremna da napravi revoluciju i da potpuno pomeri standarde.

Na šta se ti standardi odnose?

- Do sada su pevači bili samo pevači. Svaki za sebe. Međutim, gledajući glumce, shvatili smo da je veoma važno da pratimo sve što se događa na sceni. Tako smo u mogućnosti da podržavamo jedni druge. Kad vidiš da nekome nije dan, moraš da budeš spreman da reaguješ na pravi način i da ga podržiš. Evo, baš na poslednjoj predstavi Don Paskvale Donicetija bio je haos.

Kakav?

- Grešili smo tekst, grešili smo note, upadali na pogrešnim mestima.

Da li je to publika primetila?

- Ne. Nisu to neke kardinalne greške. Ali mi koji već dugo pevamo zajedno u njoj znamo tačno ko je kad pogrešio. Nekad nam je i smešno.

Malo je poznato da je trebalo da budete harmonikaš?

- Prvi instrument harmoniku kupio mi je deda koji je bio sveštenik. Od četvoro unučadi samo sam se ja primio na muziku. Harmonika mi je bila propusnica za muzičku školu u kojoj sam najviše voleo da pevam pesmice.

Niste je voleli?

- Iritirala me je. I njen zvuk, i vežbanje, i njena težina. Nikako sebe nisam video kao harmonikaša. Ni pod šatrom ni u nekoj francuskoj varijanti. Moji su bili veoma razočarani kada su saznali da sam upisao teoretski odsek. Smatrali su da sam izgubio hleb iz ruku.

Leonora iz kade

Dragana Radaković se u Operi Narodnog pozorišta može videti u različitim ulogama, ne samo operskim, već i kao dirigent i umetnički rukovodilac Operskog studija. Voli da kaže kako joj je rođenjem bilo zapisano da će se baviti muzikom.

- Od kada znam za sebe uvek sam pevala. Kao devojčica sam oblačila mamine spavaćice koje su glumile dugačke svečane haljine i penjala se na stolicu kako bih bila uzdignutija od ostalih. Pevala sam i imitirala sve ono što je tada bilo popularno.

Vi ste i dirigent i operski pevač. Da li je to komplikovano?

- Nije. Uvek sam radila dve stvari odjednom. Išla sam paralelno u dve škole: osnovnu i muzičku, pa srednju i muzičku. Onda mi je bilo neobično da samo budem dirigent. Volim da se usavršavam.

Na premijeri Verdijeve Moći sudbine tumačili ste glavni ženski lik. Mnoge je iznenadilo da mladi pevač bude taj koji peva premijeru?

- Ako sam debitovala 1992. jednom malom ulogom u operi Don Karlos, a bila sam veoma mlada, mislim da je iza mene dovoljan broj godina da se konačno pojavim i na premijeri. Ovo mi je druga premijera sa glavnom ulogom. Prva je bila Nabuko.

Kako su reagovale vaše starije kolege?

- Ne znam. Niko mi ništa lično nije rekao, ali uvek postoji zavist.

Kako vidite promenu uloge pevača danas u odnosu na prethodna vremena?

- I kod nas i u svetu je prava hiperprodukcija pevača. Ponuda je veoma velika, tako da morate da se nametnete na sve načine. Generaciji zlatnog doba bilo je lakše zato što je pevača bilo manje. Ono što su oni uradili za nas je danas nezamislivo. Tu mislim na velike operske kuće u kojima su nastupili.

Može li vaša generacija da vrati zlatno doba?

- Mislim da može. Mi smo generacija koja polako otvara svetska vrata. Svet polako počinje da čuje za nas i da nas umetnički prihvata. Najvažnije je da sami nosimo jedan nivo i kvalitet.

Neki to nazivaju revolucijom?

- Možda je to prejaka reč, ali svakako je u pitanju jedan veliki pomak u odnosu na prošlu generaciju.

Kako to objašnjavate?

- Oni su nosili direktan teret zlatnog doba i to nije bilo lako. Ne bih komentarisala zašto su njima bila zatvorena svetska operska vrata, ali bilo je tu dobrih pevača koji su imali angažmane u svetu.

Da li je vama lakše nego njima?

- I jeste i nije. Iza nas je vreme koje je politički bilo nepovoljno i za pevače. Nismo mogli u svet. Ali predstave su sada kompleksnije. Učestvujemo u modernim režijskim postavkama. Više nema stereotipnih standarda po kojima je pevač samo stajao, pevao i eventualno se pomerio tri koraka levo ili desno. Maksimalno smo pokretljivi, dinamični, scenični, a režije su sve zahtevnije. Prošla su vremena kad su pozamašni tenori bili zavodnici i buckaste pevačice glumile zaljubljene devojke. Danas to deluje smešno. To mnogim pevačima starije generacije ne dopušta da se pojavljuju na sceni. Oni ni svojim likom više ne odgovaraju, na primer, lepoj, mladoj, nepoljubljenoj devojci. Scena je nemilosrdna.

Moć sudbine Verdija počinje tako što se Leonora u vašoj izvedbi kupa u kadi?

- To je za mene bilo interesantno i veoma provokativno.

Publika se pitala da li ćete iz kade izaći bez garderobe?

- (Smeh) Znala sam da će biti tako, ali u kadi nisam gola. Imam baletski triko u boji kože i, kad ustanem, samo se kratko vidi moja cela figura. Služavka me odmah obuče.

Mrzim nasilje u umetnosti

Sopran Sofija Pižurica (32) prvakinja je Beogradske opere i igra sve prve uloge svoga faha. Njen suprug Dušan Plazinić takođe je operski pevač, a sin Marko (tri) već peva arije koje je čuo od roditelja. Jedna je od onih koja je kao mala znala da će biti operska pevačica.

- I kao dete bila sam fascinirana emisijom Opera u podne. Upalila bih televizor do daske i tada bi svi pobegli od kuće jer nisu mogli to da slušaju. A ja sam uživala.

Vaša profesorka Biserka Cvejić je jedan od onih pevača koji su obeležili zlatno doba Beogradske opere. Kako gledate na to vreme?

- To je generacija koja nije samo obeležila jedan period već je prisutna i danas kroz nas, njihove đake. Oni su nam uzor. Postavili su tadašnje temelje operske umetnosti kod nas i omogućili njen dalji razvoj. Mi smo nova generacija koja raste na tim temeljima. Ali i mi želimo da napravimo novo zlatno doba.

Neke vaše kolege koriste termin revolucija?

- Nisam ni za kakve revolucije ako su agresivne. Ja sam tradicionalni tip i volim da imam bazu sa pokrićem. Ali, ako pod tim terminom podrazumevamo nov pristup sceni, režiji, pevanju, odnosu prema partnerima, onda se slažem s njima, mada bih pre rekla da hvatamo korak sa svetskim trendovima nego da pravimo revoluciju.

Poznati ste po tome da ne prihvatate krajnosti u inovacijama u postavkama opere?

- Nasilje u umetnosti preuzelo je primat. Nisam za to. Gomila brutalnosti, seksa, favorizovanja svega što ruši kulturne norme za mene je neprihvatljivo. U Nemačkoj su sada, na primer, aktuelne predstave koje su preko svake mere ukusa. Ako je modernizacija pravljenje skandala, meni se to ne dopada.

Kako vi vidite prihvatljivu modernizaciju?

- Kao modernizaciju kostimografije, scenografije i režije, ali u duhu dela koje se peva. Čak i opere koje su u krinolinama mogu da budu sasvim moderne.

Da li je neka naša opera takva?

- Opera Boemi. Iako je u krinolinama, ona je moderna u režiji, scenskom pokretu, međusobnom odnosu pevača. Za razliku od nje, Don Paskvale je režijski ultramoderan. Stavljen je u Beograd danas. Imamo džip na sceni, bogataša sa sponzorušama. Ali sve to nije izašlo iz domena dobrog ukusa i sjajnog štosa na sceni.

To je predstava koju nosi vaša generacija.

- Da, i to je poseban kvalitet. Zajedno smo ušli u operu. Prošli smo kroz mnoge krize, pomagali jedni drugima kad nam je bilo teško i sada se to logično nastavlja i dalje u svakom novom  projektu.

Još osećamo posledice politike

Bas Dragoljub Bajić jedan je od umetnika koji osvoje slušalačku pažnju nesputanim scenskim pokretom, zanimljivom mimikom i sjajnim glasom. Nazivaju ga još i bas nove generacije sa čime se on neskromno slaže. Pripada generaciji koja nosi novu energiju i kaže:

- Revolucija je nova energija!

U kakvom odnosu stoje ta revolucija i zlatne godine Beogradske opere?

- U svakakvom i nikakvom. Zlatne godine obeležili su izuzetni pevači i oni su na pravi način iskoristili ono što im je svet ponudio. Mapirali su nas na pevačkoj karti sveta. Ima tu sjajnih karijera sa velikim imenima i na pravim operskim scenama.

Zašto kažete na pravim?

- Zato što često slušamo kako je taj i taj nastupio, na primer, u nekoj velikoj operskoj kući, ali niko ne spominje da je to bilo u maloj koncertnoj sali, gde jedva da je neko i došao da ga sluša.

Zašto ne spominjete imena?

- Ne želim da se zameram.  

Danas u Beogradskoj operi imamo sjajnu mladu ekipu dostojnu za smenu generacija?

- Da, ali nama vrata nisu svuda otvorena na svetskoj operskoj sceni. Osećamo posledice političkih dešavanja. Gde god se na audiciji u svetu pojavimo, znamo da veću šansu imaju pevači iz drugih zemalja. Ali mislim da će se sa mojom generacijom mnogo toga promeniti.

Vi lično ipak ne osećate te posledice?

- Imao sam sreću da sa Evgenijem Onjeginom nedavno gostujem u Italiji sa ansamblom Opere i Baleta. Imali smo sjajan uspeh. Primetio me umetnički direktor pozorišta u Raveni i pozvao me na audiciju za nekoliko projekata. Audiciju je slušao i maestro Rikardo Muti i - neskromno - sjajno sam prošao. Dobio sam ponudu da pevam sedam koncerata na kojima ću biti jedan od solista u Paisielovoj Misi.

Da li je to najava novih zlatnih godina?

- Samo je pitanje vremena kada će se pojaviti novo zlatno doba. Naš generacijski sklad je osnov svega. Kad imaš jasne relacije među kolegama, onda se mnogo bolje i radi.

Vaša profesorka pevanja Ljubica Živković postala vam je i tašta budući da ste se oženili njenom ćerkom?

- Da, drugovi me godinama zavitlavaju da sam se oženio da bih imao besplatne časove pevanja.