Uvek sam bila staromodna

Kasnila je tek nekoliko minuta na razgovor zakazan dva i po sata pre predstave Ljubavno pismo koju igra u matičnom pozorištu Atelje 212. Namrštenog lica sa kojeg smo pročitali veliko izvinite istrčala je iz svog auta i žurnim koracima se uputila ka nama objašnjavajući da ne voli da kasni, ali je dolazeći sa Senjaka upala u (ne)uobičajenu gužvu u centru grada. Ceni profesionalnost i bez obzira na dugo glumačko iskustvo na predstavu dolazi sat ranije. Ranije je i po dva sata provodila u garderobi, a sumnja da će ikada moći, poput nekih koleginica, da uleti u garderobu desetak minuta pre izlaska na scenu.

Glumica Dubravka Mijatović ne voli medijsku pažnju, ne izlazi na in mesta u gradu gde je peku oči i svi joj dišu za vrat, ne sedi u VIP ložama i nema je, poput mnogih koleginica, u prvim redovima na gradskim dešavanjima. Poslednjeg intervjua za novine se i ne seća, a pošto zarad popularnosti nije pristala da se slika u svojoj dnevnoj ili spavaćoj sobi i, kako kaže, pokazuje koji to skupi toaletni papir koristi, predstavnici sedme sile proglasili su je teškim sagovornikom. Dubravka smatra da njen privatni život nije tako zanimljiv za javnost i više bi volela da je pamte po ulogama. A sudeći po dugim i gromoglasnim aplauzima koje dobija u dve nove predstave u Madlenijanumu, u Nušićevoj Ožalošćenoj porodici i Mirisu kiše na Balkanu dramatizovanoj po romanu Gordane Kuić, ta želja će joj se verovatno i ostvariti. Proteklih godinu dana gledali smo je u dve popularne serije na RTS, Moj rođak sa sela i Bela lađa, a na zadovoljstvo nostalgičara po ko zna koji put reprizira se serija Bolji život u kojoj je odigrala nezaboravan i upečatljiv lik Sanje koji joj je, po sopstvenom priznanju, samo za jedan dan promenio život i na velika vrata je uveo u glumačku profesiju.

- Strašno mi je, čudno i smešno kada gledam seriju i vidim koliko su se svi promenili. Obožavam Bolji život, mislim da je to jedna od poslednjih kvalitetnih domaćih serija, toliko je topla, glumci su predivni i veoma duhoviti. Ponosna sam što sam deo toga.

Da li vam je smešno kako ste izgledali u seriji?

- Sad sam mnogo lepša. Eto ga naslov!(smeh) Mama mi uvek prebacuje kako sam sa nekoliko kilograma više bolje izgledala.

U to vreme još uvek niste bili na Akademiji. Kako ste dobili ovu ulogu?

- Pre nego što sam upisala glumu bila sam u grupi Mike Aleksića gde su često dolazili reditelji i birali glumce. Jedan od njih bio je Miša Vukobratović koji je tražio glumicu za film Nije lako sa muškarcima. Tada sam imala 14 godina. Prošlo je nekoliko godina od tog filma i Miši je trebao devojčurak za ulogu Sanje. Pošto su devojke sa Akademije već bile zrelije, setio se mene.

Glumu ste upisali iz trećeg puta, a u Boljem životu ste snimili scenu polaganja prijemnog ispita. Ima li sličnosti između te scene i vašeg privatnog iskustva?

- Ima sličnosti, s tim što je Sanja primljena odmah, a moje polaganje je bilo prilično traumatično. Doduše, počela sam da konkurišem kad mi nije bilo vreme, prvi put sa 16 godina. Htela sam da požurim, a pri tom sam izgledala kao da mi je 10 godina. Shvatila sam da ipak tada nisam bila dovoljno zrela i da sam u stvari primljena na vreme.

Šta vam je donela uloga u megapopularnoj seriji kakva je bila Bolji život?

- To je za mene bila velika sreća, upečatljiv lik Sanje olakšao mi je put, nisam počela raznošenjem kafi, nego sam na velika vrata ušla u profesiju. Kada sam, dan posle emitovanja prve epizode kako kradem u samoposluzi, izašla iz kuće, shvatila sam da više ništa nije isto. Svi su me zagledali, posmatrali kad uđem u prevoz, samoposlugu.

Donedavno smo vas gledali u Beloj lađi, pre toga i u seriji Moj rođak sa sela. Kako je došlo do ponovne saradnje sa RTS i Sinišom Pavićem nakon što ste napustili Srećne ljude zbog čega vas godinama nije bilo na državnoj televiziji jer ste, kako ste i sami izjavljivali, bili na tzv. crnoj listi?

- Bilo je raznih političkih i drugih crnih lista, a ja sam verovatno bila na onoj manje opasnoj. Jako su mi zamerili što sam napustila seriju i nekoliko puta sam čula od pojedinih reditelja da su me predlagali za izvesne uloge, ali da su im na televiziji rekli da me ne zovu. Očigledno su se stvari promenile ili su se promenili ljudi. Poziv je stigao od Miše Vukobratovića za seriju Stižu dolari, jer je Siniša napisao ulogu za mene. To je bila neka vrsta pomirenja, mada sam pre toga već radila Kazneni prostor. Izgleda da sam okajala svoje grehe.

Jesu li se promenili uslovi rada na televiziji zbog kojih ste i napustili Srećne ljude?

- Mnogo toga se promenilo, a to vidim i na jednom banalnom primeru kao što je plaćanje reprize. Ranije se dešavalo da se reprizira serija i da prođe izvesno vreme, pa ih vi zovete i pitate kad će biti, čekate godinu-dve honorar. Sad je to bukvalno tačno u dan. Ponekad se osećam kao da živim u inostranstvu gde glumcima na kućnu adresu stiže ček za honorar.

Zašto ste napustili seriju Pare ili život koja se emituje na Pinku?

- Prvi put sam se srela sa Pinkom i njihovim načinom rada koji mi uopšte nije odgovarao. Međutim, nisam ja napustila tu seriju nego me je pozvao Mima Karadžić, producent serije, i rekao mi da neće moći da mi obezbede ono što smo se dogovorili i za šta sam ja potpisala ugovor. Pink plaća vrlo neredovno, a ja plaćam detetu školu i niko neće da me čeka pola godine. Ovaj posao ne radim da bih bila popularna, nego da bih od toga živela. Ovo je bio presedan da nisam ja napustila seriju nego mi je producent rekao da ne mogu da ispoštuju ono što smo se dogovorili, što u startu zvuči jako neozbiljno.

Znate li da vas zbog napuštanja projekata upoređuju sa američkom glumicom Šenon Doerti?

- Nisam to čula, ali pretpostavljam da ona serije nije napuštala jer joj je honorar bio jedna marka u vreme inflacije.

Sa devet godina postajete član dramskog studija Bate Miladinovića i ubrzo dobijate ulogu u dečijoj emisiji Vaga za tačno merenje. Ko je prvi uočio vaš glumački dar?

- Nisam pokazivala talenat za glumu. Bila sam dete koje je trebalo ukrotiti i naći mu nešto čime će se baviti posle škole, jer ništa nije uspevalo da mi zadrži pažnju duže od tri časa. Tako je bilo i sa klavirom, košarkom, tenisom, baletom, folklorom, umetničkim klizanjem... Mama je jednom čula na radiju za audiciju kod Bate Miladinovića i odvela me da probam i to. Prošla sam audiciju i tu ostala do Akademije.

Vaša ćerka Iva ima osam godina. Pokazuje li interesovanje za glumu s obzirom na to da se oba roditelja time bave? (prim.aut. Goran Radaković)

- Na svu sreću ne. To se ne može sprečiti niti bih to pokušala. Iva gleda dečije predstave, ali retko sam je vodila u svoje pozorište, nisam želela da joj pokažem kako to izgleda iza, da oseti miris scene. Vodila sam je na Miris kiše na Balkanu. Mislila sam da će joj biti dosadno, da će zaspati, ali joj se dopalo. Drugačija je od mene, odmah je znala šta hoće i šta joj se ne sviđa. Ide na engleski i tenis. Voli i slikanje i ja bih volela da nastavi u tom pravcu, to je vrsta umetnosti u kojoj se ne zavisi ni od koga.

Zašto kažete da je na svu sreću ne zanima gluma?

- Mislim da je potpuno besmilseno baviti se glumom u Srbiji, od toga ne može da se pristojno živi, nema ni dovoljno posla jer je tržište malo i retki su srećnici koji kontinuirano imaju posla.

Koliko su trajale vaše pauze u radu?

- Od Boljeg života nisam prestajala da radim. Možda sam svojevoljno preskočila neki posao, ali nije mi se desilo da sedim kod kuće i čekam da me zovu. Ivu sam rodila 15. oktobra, a već sam se u januaru vratila u pozorište. To je bila najduža pauza.

Nedavno ste uskočili umesto Katarine Žutić u predstavu Juga Radivojevića Ožalošćena porodica u kojoj igrate udovicu Sarku. Koliko su takve situacije izazovne za glumca?

- Imala sam deset dana za pripremu i to je bio pravi glumački trening, tu se tačno vidi ko si i šta možeš. Kada mi se to prvi put desilo u predstavi Kola mudrosti, dvoja ludosti, rekla sam da neću više nikad. Tada me pozvao Muci Draškić, znajući da sam štreber i da brzo učim tekst. U toj predstavi sam inače igrala sestričinu Seke Sablić, a glavnu ulogu igrala je Ceca Bojković koja je jednom ostala bez glasa. Muci se dosetio da bih ja najbolje uskočila umesto Cece. Pozvao me u pola četiri i saopštio mi svoju odluku, a predstava je počinjala u pola osam. Branila sam se kako to ne mogu, a Muci me zaključa u garderobu i da mi tekst u ruke. Naravno da sam uspela, nisam imala nijednu grešku u tekstu i posle toga sam primljena u Atelje. To su bila zlatna vremena ovog pozorišta kada se uzimalo u obzir to što pokažete na sceni, a danas je sve drugo reper osim toga. Zato publika u pauzama izlazi sa predstava, nekada su čekali u redovima da kupe kartu, a sada čekaju u redu kapute u pauzi.

Drugi put ste uskočili kod Egona Savina u predstavu Kaj sad.  Zbog čega ste ipak prekršili sebi dato obećanje?

- Mnoge kolege su tako počele, nisu imale svoju šansu nego bi ih neko pozvao da budu alternativa. Meni to nisu nudili i nisam znala da li to mogu, a ovo su bile prilike da ispitam sebe. Kada sam to uradila sa Egonom, gde sam na hrvatskom igrala ženu mnogo stariju nego što jesam, shvatila sam da mogu sve. Kada me je Jug pozvao znala sam da to mogu jer mi ovaj žanr više leži. Samo je trebalo da procenim da li mi je potreban takav stres. Odmah posle premijere razbolela sam se, iscrpeo mi se organizam i opao mi imunitet.

U ovoj predstavi su mahom glumice.

- I muziku je napisala žena, režiser je žena, što je za mene bilo novo iskustvo. Sa nekim od koleginica sam se prvi put srela na sceni. Ranije nisam radila sa Ljiljom Stjepanović, sa Bobom Mićalović. Jovana je za mene potpuno otkriće, čarobna i divna glumica.

Jeste li pročitali knjigu Miris kiše...?

- Pročitala sam je pre predstave i to je obično problem, jer je teško kada znaš roman, uvek ti fali nešto u dramatizaciji, pa ti je žao što je nešto propušteno u tvom liku. Nekad mi se činilo da je bolje da je nisam čitala jer me je samo opteretila.

Kakvi su bili komentari i utisci Gordane Kuić?

- Ona je jedna fina i diskretna osoba. Došla je jednom na čitaću probu i donela nam fotografije da vidimo kako su izgledale te žene. Posle premijere imala je samo reči hvale, rekla je da su njene tetke bile baš takve, mislim da je to sve doživela vrlo emotivno i pomalo pristrasno.

Prošle godine snimali ste i seriju Moj rođak sa sela. Volite li selo, s obzirom na to da ste rođena Beograđanka?

- Obično oni koji su sa sela govore kako su jako vezani za brz tempo života, a ja sam jako vezana za selo. Kod babe blizu Prokuplja redovno sam provodila raspuste i sve najbolje što sam stekla potiče upravo sa sela.

Prija li vam beogradski tempo života? Gde volite da izlazite?

- Naporno mi je da izlazim na in mesta na kojima se svi pojavljuju, gde me oči peku, svi mi dišu za vrat. Izađem preko dana u neki restoran, a uveče posle predstave obično sedim sa kolegama u bifeu. Ja sam jarac, uvek sam bila staromodna i konzervativna, izlasci me nikad nisu privlačili.

Kao dete svirali ste klavir. Koju muziku slušate?

- Nikad nisam imala posebnu kolekciju svoje muzike, to je moja sestra skupljala. Ja nisam formirala poseban odnos prema muzici.

Pojedine novine pisale su da ćete se pojaviti u spotu grupe Flamingosi?

- I ja sam to pročitala! Neću se pojaviti, nisam o tome razmišljala, niti oni snimaju spot. Nemaju ni pesmu, a kad je budu snimili, možda razmotrimo tu ideju.

Slušate li Flamingose?

- Iva ih mnogo sluša, pa i ja, obično u kolima.

O privatnom životu ni reč

Jeste li pročitali vest da ove godine stajete pred oltar sa Marinkom Madžgaljem?

- Ljudima koji to pročitaju verovatno lepo zvuči i misle da bi to bilo super, ali ja ne volim da iznosim svoju privatnost u javnost, ne zato što nešto krijem, nego ne osećam potrebu za tim. Danas za novine najviše pričaju oni koji najmanje rade, a oni koji ne žele da se slikaju u svojoj dnevnoj ili spavaćoj sobi, na neki način, bivaju kažnjeni neistinitim tekstovima.

Redovno u teretanu

Danas vas na mnogim forumima proglašavaju najlepšom srpskom glumicom, na Fejsbuku imate fan klub gde se mogu pročitati komentari da izgledate bolje nego ikad. Ko je krivac za to, genetika ili brinete o načinu života?

- Osnovna preporuka za lep izgled je mnogo sna, a ja time ne mogu da se pohvalim. Kasno dođem sa predstave i onda moram da jedem, jer sam od onih koji ne mogu gladni na spavanje. Shvatila sam da je genetika zaslužna za moju liniju jer sam posle porođaja iz bolnice izašla ista kao pre trudnoće. Pošto nisam od onih koji brinu šta, kad i koliko jedu onda redovno vežbam i tu se istrošim. Mada me svi prozivaju što me posle treninga u autu uvek čeka čokolada.

Dolaze bolja vremena za Atelje

Nije vas dugo bilo u Ateljeu 212?

- U matičnom pozorištu od repertoara nisam imala šta da igram. Kada je upravnik neko ko nema žicu za komediju, ko nije takvo biće, nego je više menadžer, onda se desi da Atelje nema komediju i da nijedna zvezda ovog pozorišta ne igra ovde, nego u drugim teatrima. Na sreću, to vreme je prošlo i nemoguće je da ne bude bolje, pozorište treba samo da se vrati sebi.

Šta očekujete od novog upravnika Kokana Mladenovića?

- Ništa i uopšte se time ne bavim. Kokana znam još sa Akademije, sarađivali smo u Putujućem pozorištu Rikot. Drago mi je što dolazi u Atelje.