Čovek koji je stvarao zvezde

Već tri godine najznačajniji kompozitor, aranžer i muzički producent jugoslovenske scene, Kornelije Kovač (67), ne piše pesme za komercijalno izvođenje. U bašti krcatog beogradskog kafea, dok naočigled brojnih prolaznika, pevušeći zajedno sa njim April u Beogradu, Ti si mi u krvi, Zvao sam je Emili, Milo moje, prolazimo kroz njegov repertoar, saznajemo da svako pravilo ima izuzetak i da je Kornelije, ipak, potpisao pesme za novi album Bisere Veletanlić. Ostalo je još samo da nađu odgovarajućeg izdavača, što je, priznaje, najteži deo posla. U poslednje vreme, kaže, godine mu dozvoljavaju da se konačno bavi onim u čemu odista uživa.

Svaki slobodan trenutak provodi sa unukom, ali se posvetio i radu u pozorištu, stvaranju instrumentalne muzike i - ponovo se latio pera. Za instrumentalni album, koji bi trebalo da ugleda svetlost dana krajem godine, uradio je nekoliko tema i to sa Vlatkom Stefanovskim, Miroslavom Tadićem, Slobodanom Trkuljom, Zvonimirom Totom, a plejadi ovih imena pridružiće se i čuveni Stingov gitarista Dominik Miler, sa kojim, kaže, samo treba da uskladi termine i uhvati ga u mrežu! I taman što smo hteli da se latimo sećanja na stare dobre dane, Kovač dodaje: Čekajte, to nije sve! U oktobru ću objaviti treću knjigu. Posle Tamnih dirki, koje su bile posvećene njegovim putešestvijima po Engleskoj i Španiji i refleksivnoj knjizi Falko i druge priče u kojoj iz vizure muzičara piše o svetu koji ga okružuje, priprema zbirku pripovedaka u kojoj će svaka priča nositi naslov neke od njegovih najpoznatijih pesama. Opisaće, kaže, okolnosti u kojima je svaka od njih nastala. Jednu je već uradio.

- Reč je o pesmi Jedna žena Korni grupe, sa kojom smo '70. pobedili na pop festivalu u Zagrebu. U priču je, između ostalog, ušlo i kako je pre nekoliko godina na HRT, Josipa Lisac pričajući baš o tom festivalu, na kojem je, inače, dobila drugu nagradu izjavila: Oni su nas pobjedili. Kaj? Zar to nije sramota? Inače, ova kompozicija je bila prava inovacija na tadašnjoj rok sceni. Trajala je 16 minuta! Imala je, uslovno rečeno, kao klasično delo - tri stava. Sve što sam radio imalo je u sebi klasične muzike, ali i džeza u koji sam se zaljubio u šesnaestoj. Obožavao sam Oskara Pitersona, Bila Evansa, Džerija Maligena, Dejva Brubeka.

ODRASTANJE Ta ljubav mu je, kako kaže, došla od oca Josipa, koji se bavio komponovanjem, svirao u Subotičkoj filharmoniji i otkrivao džez sa orkestrom Univerzal. Njegov deda Kornel bio je muzičar i dirigent u Subotičkoj operi, te nije bilo sile da se i Kornelije - Bata Kovač, rođen samo nekoliko minuta uoči nove 1942. u Nišu, jednoga dana ne bavi muzikom. Bilo mu je svega četiri godine kada sa roditeljima prelazi u očevu porodičnu kuću u Subotici, u čuvenu Šantićevu ulicu, u kojoj je, seća se, živela i sestra slavnog mađarskog književnika Dežea Kostolanjija, poznatog, između ostalog, i po kultnom romanu Ševa o smernoj, ružnoj usedelici.

- Čitajući mnogo kasnije to delo, shvatio sam da je Deže zapravo opisao nekoga koga sam poznavao. Bila je to zastrašujuća žena izobličenog lica, koja je živela svega četiri kuće od nas, a od koje smo se kao klinci strašno plašili - priča Kovač.

Okruženi instrumentima, Kornelije i njegov brat Mihajlo (svojevremeno član grupe Delfini, a kasnije TV novinar) vrlo rano su se zainteresovali za muziku. Obojica su pohađali nižu muzičku, odsek klavir, a Kornelije je, priznaje, tek u dvanaestoj prvi put počeo ozbiljno da razmišlja o muzici. Dve godine kasnije komponovao je prvu pesmu Pusti trotoari, da bi već sledeće, sa novom kompozicijom konkurisao na Beogradskom proleću. Negde u to vreme njegov otac Josip predlaže osnivanje omladinskog festivala na kom bi mladi kompozitori i pevači imali šansu da se dokažu. Tako je '61. pokrenut festival Omladina u Subotici. Kornelije je prvi javni nastup imao u gimnaziji u Subotici na, u to vreme, popularnim čajankama, na kojima su se slušale ploče Elvisa Prislija, Šedouza, Tomija Stila. Dugo, kaže, nije imao ploču, a prva je, dobro se seća, bio u stvari singl - Splish splash, čuvenog Bobija Darina. Bilo je to vreme kada su svi dečaci želeli da liče na Berta Lankestera, Erola Flina, Gregorija Peka i da za ruku drže Đinu Lolobriđidu. Po završetku gimnazije upisuje Muzičku akademiju u Sarajevu, gde po diplomiranju osniva prvo džez trio BKB, a onda još nekoliko bendova. U kultnu sarajevsku grupu Indeksi ulazi 1966. Za njih je napisao pesme Ako jednom budeš sama i Boj na Mišaru, s tim što ova druga nikada nije zvanično objavljena. To što sada postoji na vinilu, kaže, plod je piratske supkulture devedesetih.

ANTOLOGIJA - Bili smo sjajan tim - legendarni Davorin Popović, basista Fadil Redžić, gitarista Slobodan Kovačević, bubnjar Miroslav Šaranović... Sećam se kako sam se stalno kačio sa Fadilom oko toga koji akord treba da sviramo. Jednom se toliko iznervirao da mi je rekao: Ma, jebem ti ja tu tvoju Akademiju! Kada smo se sreli posle petnaestak godina, pitam ja njega šta radi, kad će on: Završio sam Akademiju, a ja mu kao iz topa odgovorim: E, jebem ti ja tu tvoju Akademiju! (smeh).

Za Davorina Popovića, Kovač kaže da mu je sve išlo od ruke. Do samoga kraja voleo je život i ljude. Znao je sa svima i nikada se nije umorio od publike. Bio je u stanju sa fanovima da igra i karte, ako su to tražili od njega. Takvu energiju je širio oko sebe i na velikoj turneji po SSSR '67. kada su na koncertima pratili Anicu Zubović, Lidiju Kodrič, Bobu Stefanovića, Žarka Dančua i Krstu Petrovića. No, umesto da glavne zvezde privuku pažnju, svaki put kada bi Indeksi izašli na scenu nastao bi pravi delirijum!

- Štos je bio u tome što su Rusi bili ludi za pločama Bitlsa i drugih zapadnjačkih bendova, ali nisu imali gde da ih kupe. Kada smo mi razvalili stvari sa legendarnog albuma Sgt. Pepper´s lonely Hearts Club Band publika je vrištala! Bili smo iznenađeni, jer nismo znali da uopšte smeju tako da reaguju - objašnjava Kornelije i dodaje da je po odsluženju vojnog roka u Beogradu rešio da se preseli u prestonicu, gde '68. osniva Korni grupu. U to vreme su se beogradske Elipse našle na raskršću - da li da nastave dalje ili da svako pođe svojim putem. Čak se pričalo da je njihov pevač Edi Deking otišao u Kongo, jer je ozbiljno razmišljao o tome da se tamo kandiduje za predsednika. Tako su u Korni grupu iz rasformiranih Elipsi stigli basista Bojan Hreljac i bubnjar Vladimir Furduj Furda, a iz Zlatnih dečaka solo gitarista Velibor Borko Kacl. U početku je sa grupom nastupala i pevačica Seka Kojadinović.  

- Stvarno smo se dobro zabavljali. Pevali smo hitiće poput Bube, Džum ram, Cigu-ligu, Jedan groš, Trla baba lan (koju je kasnije snimila francuska pevačica Dalida). Pored turneja po Evropi i Evrovizije na kojoj smo predstavljali Jugoslaviju '74, bili smo jedini bend koji je na poziv strane izdavačke kuće (Rikordi) snimio napolju longplejku na engleskom. Zvala se Not an Ordinary Life. Dobro smo prolazili. Furdu su najviše jurile devojke. Ja sam, kako mi je svojevremeno govorila supruga Spomenka, bio više filozofski tip. Seku pamtim po suzama koje je lila kad smo se kačili oko repertoara, a Zlatka Pejakovića po tome što je najduže ostao u Korni grupi, bio disciplinovan i radan, ali i lenj da ide na časove engleskog jezika - seća se Kovač, i dodaje da je za njega najveće iznenađenje bio inostrani uspeh njegove pesme Ove noći jedna žena, koju je komponovao specijalno za Pejakovića kada je izašao iz grupe.

- Pesma je snimljena u čak pet zemalja - Finskoj, Poljskoj, Češkoj, Španiji i Grčkoj. Kako, ne znam. Uvek sam računao da će u inostranstvu proći neka stvar poput Ti si mi u krvi, a eto, njima se svidela baš ova.

SOLISTA Prvih godina posle Korni grupe, Kornelijeve kompozicije snimaju Olivera Katarina, Bisera Veletanlić, Neda Ukraden, Miki Jevremović, Miša Marković. Na albumima Zdravka Čolića potpisuje muziku, produkciju i aranžmane. Krajem '77. planira osnivanje supergrupe K2, koju je trebalo da čine: Josip Boček, Dado Topić, Sloba Marković, Čarli Novak i Ratko Divjak. Do realizacije tog projekta nije došlo, ali je zato, po odlasku u London, u kom ostaje do '81. sa engleskim muzičarima oformio grupu K2 sa kojom snima album Why. Sa Jenny Daren bandom je odsvirao turneju po južnoj Engleskoj i Severnoj Irskoj. Nastupali su i na festivalu u Redingu, a tokom boravka u Engleskoj pored studijskog bavljenja muzikom radio je i kao novinar za magazin Džuboks. Čuveni su njegovi intervjui sa Rikom Vejkmenom i Rodom Ardžentom. No, muzički raj nije trajao dugo. Zbog porodičnog života vraća se u Beograd, gde nastavlja rad u produkciji i na Čolićevim albumima. Zdravko je, kaže, bio i ostao njegov najbliži saradnik. Za svaki od hitova koje je za njega uradio kao iz topa može da ispriča kako je nastao. Za pesmu April u Beogradu kaže da je nastala kada je služio vojsku u Domu JNA.

- Mi, vojnici muzičari pri umetničkom ansamblu spavali smo u onoj kuli gde je sat. Tu su kasnije vojsku služili i Minja Subota i zagrebački ansambl Četiri M... E, u to vreme, čak i pre nego što sam pošao u vojsku, bio sam sa jednom devojkom. Naša priča nije uspela, a dvadesetak godina kasnije inspirisan sećanjem na tu vezu napisao sam pesmu April u Beogradu. Dok sam je pisao, pitao sam se, baš kao i u stihovima - Da l' si devojka il' žena, sada ti? Razmišljao sam o tome da li se udala, da li ima decu? S Aprilom smo pobedili na Beogradskom proleću '75.

HITOVI Za pesmu Jedna zima sa Kristinom kaže da nije dobila ime po njegovoj mlađoj ćerki, već nekoj imaginarnoj Kristini, ali da je sve ostalo što se pominje u stihovima postojalo - i salaš i plamen petrolejke i vino... Bio je to, priča nam Kovač, salaš jednog njegovog druga u Feketiću u seoskom šoru, na kojem su se njih nekoliko školskih drugova- sve mladići iz dugih školskih dana - okupljali za vreme raspusta. A Kristina je, dodaje Kornelije, dobila ime po pesmi Vojkana Borisavljevića, Zbogom, Kristina, koju je njegova starija ćerka Aleksandra prosto obožavala.

- Kada je Spomenka trebalo da rodi Kristinu, Aleksandra je stalno pevala pesmu Zbogom, Kristina, koju je izvodio Leo Martin i to ovako: Kikina, otoli vlata... (smeh). Bila je u fazonu: moja sestra ima da se zove Kristina i gotovo!

Još jedan veliki hit za Čolića - Mađaricu, Kornelije je radio sa Goranom Bregovićem.

- Našli se Bregović i ja da radimo pesmu za Zdravkov album Malo pojačaj radio (1981), kad me on pita da li znam neki čardaš - priča s osmehom na licu Kovač. - Ja mu kažem: Je l' se šališ, čoveče? Naravno da znam, deda mi je bio Mađar. Slušao sam ga bar hiljadu puta dok svira. Bilo je dovoljno da mu odsviram nekoliko tonova čardaša i on je već bio spreman da napravi muziku. Tekst je kao i uvek napisao u pet do dvanaest - neposredno pre snimanja. Tako je uradio i Pisaću joj pisma duga za Zdravkov LP Zbog tebe.

No, možda je najzanimljivija priča koja se krije iza pesme Ti si mi u krvi. Pošto je komponovao muziku, Kornelije je uradio i tekst. Odmah mu je, međutim, bilo jasno da tu nešto ne štima. Pozvao je Dejana Cukića da otpeva demo snimak, pa da ponudi pesmu Zdravku. Ni Čoliću se nije svideo tekst, te su se dogovorili da bi najbolje bilo da Bajaga napiše novi. Međutim, pre nego što je Bajaga pristao, Kovač je predložio svojoj pokojnoj supruzi Spomenki da ona napiše tekst.

- Prođe tako sedam dana, pitam ja Bajagu i Zdravka jesu li uradili nešto, i tu mi Bajaga izdeklamuje stihove, u kojima je na kraju stajalo - da padne vlada! Ja mu kažem: Ma, nemoj, čoveče, pa ovo je, ipak, balada... Ta pesma je, što se u žargonu kaže - visila do samog kraja - seća se Kovač. - Zdravko nije bio siguran hoće li da je snimi, međutim, na kraju smo je ipak uradili i to sa Spomenkinim tekstom. 

FILMOVI Tokom duge karijere Kornelije je uradio muziku za oko četrdeset filmova, a na festivalu u Puli dobio je Zlatnu arenu '72. i '80. za filmove Miše Radivojevića - Kvar i Život, snovi i smrt Filipa Filipovića. Najviše je, kaže, snimio filmova sa Mišom, a praksa je, seća se, bila da njih dvojica zajedno sa montažerom odu do Avala filma i na onim starim šklopocijama, montažnim mašinama, od kojih jedna vuče traku sa dijalogom, druga traku sa šumovima, treća sa muzikom odgledaju sve scene.

- Onda bih na parčetu papira opisao scenu i napisao koliko traje - priča Kovač. - Na primer: Dragan Nikolić trči po šinama, pojavljuje se voz, on se u poslednjem trenutku sklanja - sve to traje 25 sekundi. Kada sve to zapišem, povlačim se i radim muziku. Kako? Ne znam. To je kao da pitate Zubina Mehtu kako diriguje?

 Sa Zoranom Čalićem radio je tri nastavka Žikine dinastije: Lude godine, Ljubi, ljubi al´ glavu ne gubi i Došlo doba da se ljubav proba. Malo je poznato da su antologijske stvari - Ti samo budi dovoljno daleko i Umoran od svega, koje peva Generacija pet, Kovač radio za Čalića. On ih nije ubacio u film, ali ih je zato Generacija stavila na album. Tekst za obe pesme radila je Marina Tucaković.

- Marina je jedan od retkih tekstopisaca koji tačno čuju melodiju. Mnogi tekstopisci izostave nekoliko nota i napišu reči tako da idu uz melodiju koju su oni čuli, a ne kakva odista jeste. Otud se često reči ne poklope, pa onda moramo tekst u poslednjem trenutku da prilagođavamo pravoj melodiji. Marina i ja bismo redovno zajedno prošli kroz pesmu. Prvo bi je ona otpevala, pa ja, a onda - zajedno. 

Fešta specijalnih efekata

Korni grupa je učestvovala na Evroviziji '74. u Brajtonu sa pesmom Moja generacija 1942. Bila je to pobednička kompozicija Opatijskog festivala, koji je istovremeno bio i nacionalni izbor za jugoslovenskog predstavnika.

- Sećam se da su nam u Beogradu šili specijalne bele sakoe i ljubičaste pantalone od neke svile. Imali smo čizme sa platformama, ali na nivou, za razliku od rokera koji su nosili prljave čizme - priča uz osmeh Kovač. - Te godine je pobedu odnela neprikosnovena ABBA. Veliku prašinu u javnosti, kada već pričamo o Evroviziji, izazvala je svojevremeno pesma Sitnije, Cile, sitnije, koju sam napisao za Lepu Brenu '83. Sećam se da su mi to odmah uzeli za zlo - kao: Zar i ti, sine Brute, ode u narodnjake? Pljuštali su komentari: Evo, udružili se Kovač i Brena da uzmu prvo mesto na Evroviziji.  Na kraju smo bili šesti. Evrovizija je nekada manje ličila na cirkus. Danas je puka fešta specijalnih efekata, vatre i eksplozija. Ovogodišnje izdanje mi je bilo posebno dosadno! Sve pesme su mi ličile jedna na drugu. Cipela je simpatična pesma. Bila je jedna od retkih sređenih pesama na našem takmičenju, koja je uopšte mogla da dođe u obzir da nas predstavlja u svetu.

Saradnja sa ljutim poetom

Za Arsena Dedića, Kovač kaže da je bio kompletna muzička ličnost - pravi poeta. Uvek se držao kao prava zvezda.

- Radio sam aranžmane i produkciju njegovog LP Porodično stablo u Zagrebu - priča Kornelije. - Međutim, nikada neću zaboraviti kako je jednom došao kod mene na ručak. Spomenka i ja smo sa decom živeli u malom stančiću, koji je gledao na halu Pionir. Pokojna tašta je, sećam se, brižljivo spremila ručak, s nestrpljenjem očekujući da vidi čuvenog Arsena uživo. Posle ručka, sedimo mi tako, a Arsen drži banku... Slušamo ga svi, sluša ga i tašta... Kad odjednom, ustade iz fotelje, ode do prozora, odškrinu zavesu i nastavi da priča, onako okrenut leđima, netremice gledajući u Halu sportova. Mi u čudu, a tašta će mi onako tiho i konspirativno: Šta je Arsenu? Da nije nešto ljut na nas?     

Druženja u Studiju B

U vreme kada je radio špicu za Studio B (onu čuvenu - Slušate sada Studio B), Kornelije se sprijateljio sa tamošnjom sjajnom ekipom - Draganom Jelićem, Goranom Kobalijem Falstafom, Slobom Konjovićem. Bilo je to u vreme kada se Studio B nalazio u maloj prostoriji na vrhu Borbe. Kada su prešli u Beograđanku upoznao je Duška Radovića.

- Bio je sjajan, kul tip! - seća se Kovač. - Sporo je govorio i pažljivo slušao. Jednom sam ga pitao da li može da mi napiše nešto i on mi je već sledeće nedelje doneo deset tekstova. Prelistavajući kod kuće ono što mi je dao, stigao sam i do pesme Milo moje. Odmah sam sebi rekao: Ova ide sigurno! Nju sam prvu uradio. Pevala je Bisera Veletanlić, a kasnije su je na svoj način obradile Aleksandra i Kristina.