Mogu da uvedem red u Narodno pozorište

Piše: Biljana Bošnjak

I ko se nije slagao sa odlukama koje je Gorica Mojović donosila, od 1985. kada je imenovana za direktora Kulturnog centra Beograda, do onih na funkcijama gradskog sekretara za kulturu i pomoćnika gradonačelnika, slaže se - imala je kulturnu politiku i rezultate. Sama, pored renoviranih zgrada beogradskih pozorišta, kao svoj najveći uspeh vidi formiranje preduzeća Beogradska tvrđava i nekoliko fondova među kojima su oni koji dotiraju snimanje dokumentarnih i debitantskih igranih filmova, otkup umetničkih dela. I pri raspodeli novca uvek ima nezadovoljnih, oštećenih, ali i nade da će na sledećem ipak da dobiju novac. Danas, kao poslanik u Skupštini Srbije, može da kaže da iza sebe ima rezultate, za razliku od većine u tom zdanju, konkretne. Nikad osporavana njena osobina ipak je svakako, najređa koju poseduju njeni saigrači u velelepnom zdanju Doma Narodne skupštine, praktičnost. I pored iste žali što nije uspela da reši problem kojim se, smatra, najviše bavila učestvujući u gradskoj vlasti - rešenje smeštaja Muzeja grada Beograda. Izostala je dobra saradnja sa direktorom Bojanom Kovačevićem, a kroz takve probleme iz četvrt veka radnog iskustva u kulturi za Standard sagledava goruća pitanja nacionalnih ustanova i Ministarstva kulture.

Upućeni ste u stanje institucija kulture, naročito beogradskih, mogu li opstati ako 40 odsto prihoda daju državi?

- Ta obaveza se ne odnosi na ustanove čiji je osnivač lokalna samouprava. Samo na one čiji je osnivač republika, ali i u tom slučaju resorno ministarstvo može da traži da neke neprofitabilne ustanove budu oslobođene tih obaveza.

Znači li to da niko upravnicima beogradskih pozorišta nije objasnio da oni to ne moraju da plate, kako je došlo do zabune?

- Došlo je do zabune jer je Uprava trezora poslala obaveštenja i njima da do 5. juna treba da plate 40 odsto.

Kako je moglo da dođe do takve greške?

- Naknadno su im objasnili da ipak ne moraju da plate. Postojao je problem u tumačenju zakona. Trenutno je u toku rešavanje odredaba zakona koje se odnose na regulaciju autorskih honorara i to će, svi su izgledi, biti sređeno.

Postoje nesuglasice i oko Zakona o kulturi, koje su mu najveće manjkavosti?

- Nacionalni savet je kao institucija dobar, ali struktura i broj članova nisu dobro rešeni. Gledala sam kako je to rešeno u Nacionalnom savetu visokog školstva. Ima 16 članova i predlažu ih institucije koje su vezane za univerzitet, a ovde ima sve i svakakvih predlagača.

Šta nedostaje zakonu?

- Privatizacija se ne pominje. Realna je opasnost da se ustanove kulture privatizuju po istim principima kao ostala preduzeća. Zakon o kulturi pre svega treba da izuzme mogućnost da se neke ustanove kulture uopšte privatizuju, a za neke druge da odrede kriterijume pod kojima mogu da budu privatizovane, pre svega mislim na one kojima je osnivač lokalna samouprava. Trećoj kategoriji, iz takozvane industrije kulture kao što su izdavači, proizvođači nosača zvuka i slično, treba odrediti uslove pod kojima mogu da uđu u privatizaciju.

Šta još nedostaje?

- Deo kojim bi se regulisalo osnivanje privatne ustanove kulture, jer one koje sada imamo nisu kao takve registrovane. Ni Madlenijanum, ni pozorište Slavija nisu registrovani kao pozorišta.

Koje su mere Ministarstva kulture koje biste izdvojili kao dobre?

- Ne vidim ja takve mere, naprotiv. Vidim situaciju koja se prvi put dešava. Ustanove se prepuštaju same sebi, kritikuju, omalovažavaju, i vodi se neka vrsta tihog rata protiv institucija kulture. Ministarstvo kulture treba da bude servis institucija kulture, a ne da na njih prevaljuje ono što država treba da uradi.

Na šta konkretno mislite kada govorite o ratu?

- Ne postoji komunikacija i spremnost da se zajedno sa institucijama rešavaju problemi. Ne možete da kažete da su u programskom smislu naše ustanove okoštale, naprotiv. Nije Narodni muzej zatvorila direktorka ni Upravni odbor već država sa svojim odlukama da se ide u rekonstrukciju.

Šta biste vi sada u rekonstrukciji Narodnog muzeja preduzeli?

- Plašim se da sudbinu Narodnog muzeja vidim kao sudbinu Pozorišta na Terazijama. Grad Beograd se i danas tuži sa prvobitnim izvođačima radova, to ide svojim putem na sudu, a u međuvremenu mi smo završili rekonstrukciju i pozorište radi. Pa ako postoji problem sa ugovorom i zakupom depoa treba ga rešiti: ili da se poravnaju sa firmom Kunsttrans, progutaju tu žabu ili nađu odmah drugi depo, a depoa, ja znam, ima. Ne može ministar reći da sada to rade sudovi, niti se može  čekati da neki sud za pet godina kaže da ugovor nije dobar. Ko je kriv za to neka reši sud, a Ministarstvo mora sa Narodnim muzejom da izabere jedno od dva predložena rešenja.

Šta mislite o zahtevu direktora Beogradske filharmonije u ostavci Ivana Tasovca za povećanje plata članova orkestra?

- Slučaj Filharmonije je slučaj nedosledne politike i opet je država kriva. Kada je pre nekoliko godina doneta uredba Vlade Srbije o platama u ustanovama kulture Filharmonija je na insistiranje Mlađana Dinkića, tada ministra finansija, izdvojena kao posebna i tada su plate u toj ustanovi podignute za 40 odsto, a u ostalima za 20. Sledeće ministarstvo je prekinulo sa tom praksom, pokušalo da izjednači plate i desilo se da se povećavaju plate u drugim ustanovama, a u Filharmoniji dve godine stoje na istom.

Imate predlog?

- Predlagala sam da se za sve vrhunske umetnike u svim kategorijama uvedu reprezentativni koeficijenti, da se napravi socijalni program kojim bi jedan broj ljudi pred penzijom otišao iz radnog odnosa, a prostor iz budžeta da se iskoristi za uravnotežavanje plata i povećanje koeficijenata.

Kome ste to predložili?

- Tasovcu i drugim direktorima institucija i sindikatima sa kojima sam razgovarala. To bi se onda odnosilo kako na vrhunske muzičare tako i na vrhunske bibliotekare, arhiviste, kustose, na vrhunske stručnjake.

Da li je neko razmatrao vaš predlog, možda samo Ministarstvo kulture?

- Nije niko.

Najveći vruć krompir svakog ministarstva kulture je ipak Narodno pozorište. Šta mislite, šta preduzeti?

- Ozbiljan socijalni program, kakav smo mi u Gradu Beogradu uradili 2004. Tada je 13,2 odsto ljudi otišlo iz kulture a da nije bilo nijednog glasa protiv.

Šta je tada činilo socijalni program?

- Sve je urađeno na osnovu postojećih zakonskih propisa uz izvesnu kreativnost. Model smo pripremali mesecima sa sindikatima, Ministarstvom za rad i socijalna pitanja, a sve je vodio Sekretarijat za kulturu Grada Beograda. Ljudi koji su se opredelili za socijalni program otišli su zadovoljni, a i mi u Gradu. U 10 beogradskih pozorišta zaposlen je u ovom trenutku 671 čovek, a u Narodnom 800 ljudi.

Nećete da otkrijete šta je činilo socijalni program, kakve su bile otpremnine?

- Razlika u otpremninama pravljena je od 10 do 20 godina i od 20 do 30 godina radnog staža, i korišćena je još jedna zakonska odredba.

Koja?

- Koristili smo postojeće zakonske odredbe o radu i Zakon o osiguranju i zapošljavanju za slučaj nezaposlenosti. Treba se baviti zakonima. Program je bio naročito dobar za one koji su bili pred penzijom i trebalo bi ga primeniti u celoj Srbiji.

Vi zapravo ne želite da otkrijete kakav ste socijalni program primenili?

- Volela bih ja da učestvujem u svemu, ali izvinjavam se, treba da postoji spremnost i ministarstva.

Pominju se u zakonu ugovori, znači li to da će umetnici biti jedina kategorija zaposlenih koja neće imati prava na stalni radni odnos?

- Imaće oni koji imaju više od 20 godina radnog staža. Od kada znam za sebe priča se o potrebi ugovornog odnosa u kulturi. Ne možete vi proveravati čistačicu svakih godinu dana da li čisti ili ne. Ako ne čisti, ili dobije otkaz ili joj umanje platu za 30 odsto, a umetnika možete proveravati na svake tri ili pet godina, pa mu se ili obnavlja ugovor ili ne.

Nerealno je očekivati novu zgradu Opere u skorije vreme, ali kako rešiti pitanje tri ansambla u Narodnom pozorištu?

- Zgrada Opere nije realna u narednom periodu, ali postoje dvorane Doma vojske i Doma sindikata koja ima i orgulje i odlično je akustična. Niko se nije zabavio tim pitanjem.

Da li je tačno da ćemo vas uskoro videti na mestu upravnika Narodnog pozorišta?

- Zaista je bilo ljudi, pre svega iz Narodnog pozorišta, koji su me pitali da dođem na to mesto, pre svega što misle da sam dosta pragmatična. Ali, nisam osoba koja baš toliko zna o pozorištu i ne bih se usudila.

Da li je u pitanju strah od neuspeha, toliko ste godina radili sa svim beogradskim pozorištima?

- Bavila sam se obezbeđivanjem uslova, rekonstrukcijom i opremanjem, ali ne samom pozorišnom delatnošću. Slažem se da na to mesto treba da dođe dobar menadžer.

Niste li to vi?

- Da, ali to treba da bude i neko ko se razume u pozorište, sebe smatram ljubiteljem.

Neophodna preraspodela novca iz budžeta

Vidite li potrebu preraspodele sredstava u budžetu za kulturu koji iznosi pet milijardi i 330 miliona dinara ?

- Pod jedan - ne bi smeo da se povećava broj zaposlenih u ministarstvu. Pod dva - prevelika sredstva su predviđena i njima se može raspolagati diskrecionom odlukom. Amandmanom sam 82 miliona dinara uspela sa te ministarske diskrecione cifre prebaciti na budžet programa ustanova kulture. Ministar ima 670 miliona dinara za programe, a 24 nacionalne ustanove plus 14 sa Kosova i Metohije imaju 270 miliona dinara.

Konkretizujte.

- Činjenica je da ministar iznese pred vladu za šta će da da novac svojom diskrecionom odlukom, ali neće sigurno ministar poljoprivrede da ga pita zašto je za filmove odredio 156 miliona, a za arheologiju dva miliona. Svaki ministar ima svoj autoritet, ali tako će Filmski centar Srbije iz budžeta kojim raspolažu institucije dobiti deo kolača, a dobija i diskrecionom odlukom novac za filmove i zajedno će to biti oko 220 ili 230 miliona za filmove, a Republički zavod za zaštitu spomenika će dobiti nekoliko miliona kao i Filharmonija, a sada se ispostavilo, recimo, da nema novca za otkup knjiga.

Rangirati festivale po kategorijama

Da li se zna koliko zarađuju Egzit i Guča? Zna li to ministarstvo kulture?

- Ne znam ni da li zna ni da li to neko kontroliše. To bi trebalo da uđe i u ovaj novi Zakon o kulturi.

Vidite li možda kao moguće rešenje da se festivalima koji žele novac iz budžeta traži toliko pominjanih 40 odsto sopstvenih prihoda?

- Nije vam loša odredba. Može da se primeni i moja ideja kojom smo regulisali Fest. Nekoliko godina je skinut sa budžeta, a potom je obnovljena dotacija, ali tako da se deo prihoda koji preostane od troškova uloži u Fond za snimanje dokumentarnih filmova. Prve godine je u taj budžet ušlo dva miliona dinara preostalih od Festa i dodato je još iz budžeta, a naredne godine se fond proširio i na igrani debitantski film. To bi takođe mogao biti model za sve festivale u Srbiji.