Lažni rat protiv korupcije

Ako je tačna teorija prema kojoj je istorija večno ponavljanje istog, jedna od stvari koja je u Srbiji ozbiljno učvršćuje jeste često ponavljanje priča o korupciji. Činjenica da se antikorupcionaške kampanje u Srbiji često obnavljaju svedoči o tome da one nemaju ni oštricu ni cilj i da najčešće služe postizanju rejtinga pojedinih političara. Prošle nedelje na sličnu temu javnost u Srbiji su zatalasali predsednik Srbije Boris Tadić, koji je na Glavnom odboru svoje stranke obećao rat korupciji tvrdeći da sve stranke u Srbiji pate od te bolesti, i ministar policije Ivica Dačić, koji je, podržavajući Tadića, zbunio javnost najavama hapšenja nekih direktora i predsednika opština. Iako je Dačić kasnije demantovao da je pominjao direktore i opštinske oce, još jedna priča o korupciji za kratko vreme postala je hrana za onaj krvožedniji deo javnosti, ali sve to nije imalo mnogo veze sa rešavanjem problema koji se, kako će se tek pokazati, između Srbije i Evropske unije isprečio snažnije nego haški begunac Ratko Mladić.
NISOV PRIMER Jer, dok su se Tadić i Dačić zaklinjali na obračun sa korupcijom, u srpskoj javnosti pojavio se revizorski nalaz poslovanja Naftne industrije Srbije, koji je pokazao da novi vlasnik Gaspromnjeft nije iskazao lažni gubitak u godišnjem računu te kompanije, nego da je gubitak napravio srpski menadžment, i trenutak pre nego što su Rusi ušli u tu kompaniju, u kojoj su kupili udeo od 51 odsto. Ovaj tekst nema nameru da se bavi poslovanjem NIS, tek da otkrije činjenicu kako je ta kompanija, koja je do ove godine bila u većinskom državnom vlasništvu, sebe izuzela iz Zakona o javnim nabavkama, donetog još u vreme vlade Zorana Đinđića, u leto 2002. godine. Drugim rečima, NIS je, uprkos ozbiljnom zakonskom prekršaju, godinama odbijala da svoje javne nabavke obavlja preko potpuno otvorenih tendera, nego je velike kupovine, koje su premašivale i milijardu evra na godišnjem nivou, radije obavljala direktnom pogodbom. Naravno, korupcionaški lanac time je otvoren, a da bi stvar bila još zanimljivija, NIS je nastavila sa bojkotovanjem tog zakona i posle mišljenja Ministarstva finansija da je obavezna da svoje nabavke obavlja u skladu sa zakonom. Tu se, naravno, prepoznaje mehanizam visoke korupcije: velika državna kompanija ne poštuje zakon, vlada je od toga oprala ruke time što ima papir kojim dokazuje da nije bila saglasna s tim, dok u isto vreme nije postojala nikakva politička volja da natera NIS da poštuje zakon.
Naravno, time se pokazuje da borba protiv korupcije ne može da se sastoji u pretnjama hapšenjem, da je korupcija čvrsto utkana i u politički, i u privredni, i u pravosudni sistem, te da se od Tadića i Dačića u toj stvari zahteva ozbiljniji pristup od kampanjskog, kakav poslednjih meseci praktikuju.
OZBILJNI ILI NE Koliko je ta najava rata ozbiljna, najbolje svedoče činjenice da je novi Zakon o javnim nabavkama usvojen u parlamentu u poslednjem od poslednjih rokova na kraju decembra prošle godine i da je njegova primena dobrim delom onemogućena zbog neusvajanja podzakonskih akata, čiji poslednji rok, po zakonu, ističe 6. jula, dakle za mesec dana. Reč je, na primer, o Pravilniku o nabavkama male vrednosti, kojim se uređuju nabavke čija je vednost manja od 2,9 miliona dinara, ali kojih je u 2007. godini bilo 120 hiljada, što znači da je reč o vrednosti od 28 milijardi dinara. Tu su i Pravilnik o službeniku za javne nabavke, kojim se uređuje način obuke i sertifikovanja službenika za osetljivu oblast javnih nabavki, što je prva od 25 preporuka u Izveštaju Grupe zemalja za borbu protiv korupcije Saveta Evrope. Nije usvojen ni pravilnik koji bliže uređuje preferencijalni status domaćih proizvođača, zatim pravilnik o obaveznim elementima konkursne dokumentacije, pravilnik o elektronskim nabavkama itd. Pored svega toga, na čekanju je i da se u Krivični zakonik unesu norme kojima će se kvalifikovati delo kršenje propisa u javnim nabavkama kako bi se omogućilo krivično sankcionisanje prekršilaca iz te oblasti.
O čemu se tu zapravo radi, najbolje svedoče sledeće činjenice. Novac koji se u Srbiji odnosi na javne nabavke procenjuje se na najmanje četiri milijarde evra, što odgovara učešću od 15 odsto u domaćem BDP. Reč je, dakle, o najmanjoj procenjenoj sumi, iako je ona verovatno i veća, s obzirom na to da učešće javnih nabavki raste što je zemlja slabije ekonomski razvijena. Prema procenama iz razvijenijih i uređenijih zemalja nego što je Srbija, oko 20 odsto vrednosti javnih nabavki izgubi se putem korupcije, dok u manje razvijenim zemljama, poput naše, ovaj gubitak može da dostigne i 40-50 odsto. Računica je, dakle, frapantna: čak i kada bismo računali da kod nas korupcija ne prelazi standarde razvijenih zemalja, dakle 20 odsto, najmanje 800 miliona evra godišnje u Srbiji gubi se zbog korupcije i nepoštovanja zakona u ovoj oblasti. To znači da je Srbija za devet godina tranzicije izgubila više od sedam milijardi evra samo na korupciju u tom segmentu, a to je suma za koju se moglo napraviti, recimo, tri i po Koridora 10 kroz Srbiju, moglo se podići 38 mostova preko Dunava ili napraviti 3.600 škola.
Naravno, ovde se otvara pitanje da li je logičnije da Tadić i Dačić svoju odanost borbi protiv korupcije manifestuju tako što će grabiti na površini problema ili tako što će obezbediti puno provođenje antikorupcionaških zakona. Logično, ako o tome pitate bilo kog funkcionera, on će vam sa dosta argumenata reći da te zakone podržava i da se ne maša u njihovo provođenje. Kako su, međutim, stvari fukcionisale u stvarnosti sa Zakonom o javnim nabavkama, videli smo u slučaju NIS, u kome još niko ni na koji način nije odgovarao jer se oglušivao o provođenje tog zakona.
REVIZOR NE RADI Na isti način istinska zainteresovanost vlasti da se obračuna sa korupcijom vidi se u provođenju drugog važnog antikorupcionog Zakona o državnoj revizorskoj instituciji, usvojenog pre dve godine. Tim zakonom formirana je petočlana državna revizorska institucija, koja u svom poslu ima veoma široka ovlašćenja i može, na primer, da predloži i razrešenje odgovornog lica, dakle, nekog od onih Dačićevih direktora, može i da pokrene krivični postupak ukoliko uvidom u papire ustanovi da je kršen zakon.
Ali šta je to što kvari idilu? Prosto, činjenica da za dve godine koliko postoji, državna revizorska institucija nije uradila nijednu reviziju, pa tako nije ni iskoristila nijedno od svojih ovlašćenja. I tako je svima dobro: vlastima koje su ispunile obavezu donošenja evropskog Zakona o revizorskoj instituciji, revizorima koji u njoj džabe jedu hleb i ne boli ih glava i ponovo vlasti koja bi, da je po zakonu, morala da strepi od revizora, ali ne strepi jer ovi ne rade svoj posao.
To, dakle, nije borba protiv korupcije, tim pre što se iz upućenih evropskih tela može dobiti ocena da je Srbija po provođenju antikorupcionih zakona na evropskom začelju i da državni revizori ozbiljnije rade čak i u Albaniji, koju smo doskoro uzimali kao sinonim korupcije. Sve to govori kako su u Srbiji sve dosadašnje najave o ratu protiv korupcije samo pucanje iz prazne puške, često u funkciji pukog političkog obračuna. Sistem korupcije, međutim, ostao je nenačet jer se time još niko nije ozbiljno bavio. Sa druge strane, ne treba biti ni pesimista. Približavanjem Srbije Evropskoj uniji provođenje antikorupcionih zakona postaće imperativ i tu neće prolaziti trikovi sa nezavisnim telima koja se bave korupcijom i koja u saglasnosti sa vlastima ne rade svoj posao ili su gurnuta u zapećak i zamoljena da se što manje bave onim za šta su imenovana. Problem je, međutim, što će se Srbiji, po svoj prilici, dogoditi da će ući u obračun sa korupcijom u trenutku kada na to bude naterana iz inostranstva, budući da u EU ne žele još jedno iskustvo sa Bugarskom i Rumunijom. Tako ćemo, kako dolikuje, učiniti nešto korisno za sebe pod stranim pritiskom. Ne bi nam bilo prvi put. Ali sve do tada borba protiv korupcije je prazno parolašenje i mrtvo slovo.

Kako izvrdati zakon

Kako Srbi vole za sebe da misle da su majstori za pronalaženje rupa u zakonu, tako postoji i nekoliko zanimljivih trikova uz pomoć kojih se izvrdava Zakon o javnim nabavkama. Jedan od najfrekventnijih je aneksiranje i dodatne isporuke. Dakle, raspiše se tender za neku javnu nabavku, a onda se aneksiranjem ugovora i raznim dodacima cifra koja je izneta na tender višestruko uvećava.
Tako je učešće aneksiranih ugovora u ukupnim ugovorima JKP Beogradske elektrane u prošloj godini iznosilo čitavih 50 odsto, a u JVP Srbijavode čak 67 odsto, što direktno upućuje na postojanje korupcije.

Niko nije u zatvoru

Pravosuđe takođe nije u mogućnosti da sankcioniše zloupotrebe u javnim nabavkama. Prema podacima o pravnim i odgovornim licima koja su pravosnažno kažnjena za kršenje Zakona o javnim nabavkama u 2006. godini, proizlazi da je te godine iz čitave Srbije samo 27 naručilaca prekršajno kažnjeno i to 17 njih najblažom kaznom - opomenom ili novčanom kaznom do 10.000 dinara, iako su zakonom zaprećene kazne do 200.000 dinara. U odnosu na vrednosti nabavki koje se kreću i do nekoliko desetina miliona dinara, minimalne kazne, koje su na donjoj granici zakonom predviđenog raspona, ne ostvaruju efekat odvraćanja.
Istovremeno, nema podataka da je iko od 2002. godine pravosnažno osuđen za zloupotrebe u javnim nabavkama na osnovu zloupotrebe službenog položaja ili na osnovu neke druge kvalifikacije iz Krivičnog zakonika.

Srbija korumpiranija nego pre dve godine

U poslednjem izveštaju američke organizacije Global integrity, koja prati postojanje i efikasnost antikorupcijskih mehanizama u zemljama širom sveta, Srbija ima 62 poena od 100 mogućih, pri čemu danas ima dva poena manje nego pre dve godine, kada je takođe ocenjivana.
Zakonski okvir ocenjen je sa 75 poena, a primena zakona sa svega 45. Najlošije su ocenjene administracija i javne službe 41 poenom, pri čemu su javne nabavke, u ovom segmentu, dobile najvišu ocenu 66, dok je najslabije ocenjena privatizacija sa 24 poena.