LAKI KOMADI

West side story - Priča sa zapadne strane

Piše: Simonida Kažić

U Njujorku ništa novo. Na ulazu u Pradu na Petoj aveniji beskućnica, odrpana, stara, bolesna i crna prosi. Niko je ne primećuje, jer dan je toliko lep da je šteta pokvariti ga. Indusi i dalje prodaju hotdog na ulici, Filipinke sređuju turistima nokte za deset dolara, policajci paradiraju na prelepim konjima, taksisti i dalje ne govore engleski, a japanski turisti kao sumanuti fotografišu sve što vide. U nedelju desetine hiljada Jevreja paradiralo je Petom avenijom. Proslavljali su šezdesetak godina osnivanja sopstvene države. Majkl Blumberg na čelu parade, gradonačelnik Velike jabuke lično. Izraelske zastave, izraelske kapice, izraelska pop muzika. Ništa neobično, jer Njujork i jeste njihov grad. I da se ne lažemo, lepu su destinaciju izabrali.
Mi, pridošlice mogli smo samo da se probijamo kroz gužvu, smeškamo i čekamo da ova povorka, nestvarno velika i moćna, prođe.
Samo veče pre toga, mister president odlučio je da sopstvenu ženu izvede na pravi dejt. Stvarno je zaslužila. A i muž joj je obećao, čitala sam. Još u vreme izborne kampanje, rekao joj je:
- Mišel, smiri se, čim se ovo završi, zajedno ćemo otići u pozorište.
Zlobni republikanci jedva su dočekali da nerviraju Obamu. Kao, kako je moguće da se on provodi sa ženom dok se poreski obveznici muče sa finansijskom krizom, a tako mnogo američki Dženeral motors propada. Barak je odmah angažovao portparola da objasni građanima da on nije samo predsednik već i dobar i požrtvovan muž. Eto.
Što se tiče građana, njih po prodavnicama gotovo da i nema. U Blumingdejlsu, Saksu i Niman Markusu kao da je pala atomska bomba. Samo poneka lenja i pospana prodavačica proviri iza ćoška. Čak ni autleti nisu puni kao što su nekad bili. Za Dženeral motors ne znam, nisam se raspitivala. Neki prijatelj mi je rekao da će to sada biti državna svojina.
Sve u svemu, Bela kuća na kraju nije obznanila koliko je koštao dejt Baraka i Mišel. Prvo su, gledala sam na CNN-u, bili na fudbalskoj utakmici da navijaju za svoju ćerku, a onda su seli u mali predsednički avion i zapalili u Njujork. Popili su dva martinija, pojeli neke plodove iz lokalnih baštica, zatim popili još pokoje vince u Blu hilu u Vest Vilidžu i pravac Brodvej.
Pozorište Belasko, predstava Džo Tarner, dođe i ode, u slobodnom prevodu. Tema - crnačke muke prilikom preseljenja sa juga na sever. Logično. E, sad, baš bi mene bilo briga gde i sa kim se provodi američki predsednik da baš te večeri i ja nisam išla u pozorište. On u Belasko, ja u Palas, oba, normalno na Brodveju. Milion ljudi, zatvorene ulice, jednom rečju, haos. A na Brodvej se nikako ne kasni, jer nepisano pravilo kaže da svako mora biti na svom mestu kada predstava počne.
Ja, kao i svaka fina dama, na štiklicama. Desetka, plus deset blokova pešaka. Jer je taksista, iako ima problem sa engleskim, ipak uspeo da sroči prostu rečenicu koja glasi:
- Ovde izaći, blokirano. The end.
Sve za predsednika. Našem, na primer, razmišljala sam, u rezidenciju uđe čovek s bombom i nikom ništa. On kad ode u pozorište, niko i ne primeti.
Dobro, pomislila sam, prepešačiću tih nekoliko blokova za Obamin dejt. Ne izlazi on, mučenik, svako veče. Osim toga, hodanje je zdravo, a i navikla sam. Već dve nedelje hodam i hodam i jedva čekam da se vratim u Srbiju gde ne hodam uopšte.
Pretrčala sam tih tričavih par milja za manje od 15 minuta. Stigla sam na vreme, a stigao je i predsednik. Tako su svi bili srećni i niko se ni na koga nije naljutio. A za vreme višesatne Priče sa zapadne strane, mogla sam nekoliko puta, neprimetno, da izvučem nožicu iz sandalice, da protegnem prstiće. U čast predsedničkog dejta.
Ne znam šta su oni tačno radili posle ovog tako romantičnog izlaska među ljude i kako im se dopala predstava, ali znam šta sam ja radila. Išla sam da jedem. I to sa Srbima. U restoran čiji je menadžer neka naša, u kome jedu neki naši, koji pričaju na našem. A kao, američki je. Baš sam se uželela tih naših. Naročito onih mojih. Nekako su baš simpatični. Skoro kao i njihovi koji znaju za naše.
- Odakle ste? - onako ljubazni i nasmejani uvek i svuda pitaju.
- Iz Srbije.
- Pa, ja znam Srbiju! - oduševio se menadžer nekog restorana, poreklom iz El Salvadora. - Imao sam dve devojke. Jedna je bila iz Srbije, a druga iz Niša.
Savršeno. Devojke iz Srbije imali su i šanker u Šugar baru i još par slučajnih prolaznika.
- Jake i nezavisne žene, te devojke iz Srbije - svi su se složili. A šta će jadne, pomislila sam i setila se svih svojih prijateljica. Onih što neće da se udaju, onih što hoće, onih veselih i onih nadrndanih, onih bez kinte i onih sa malo više. Finih i bezobraznih, lepih i manje lepih. Predivnih srpskih žena. One su sve do jedne, realno, zaslužile Njujork. Još samo da on zasluži njih.
I tako, baš mi je lepo kad negde odem, a znam da ću se na kraju, i to baš kad me uhvati živac, vratiti kući.
Do tada, uživam. Grickam grisine sa nula masti i dve kalorije. Hodam, šopingujem, ćaskam o životu sa prijateljima, jedem suši i američke debele šnicle.
Mogu da kupim organsku hranu, sokove i pelene, a mogu i da odnesem odeću na organsko hemijsko čišćenje. Mogu da se vratim u Srbiju kao prava organska žena. Ali neću. Nekako mi se neće.
Iz Amerike se, kao i svaka nezavisna i jaka Srpkinja, vraćam sa više od tri a manje od deset, predivnih, izrazito zdravih i organskih sandalica.
The end.