IN VIVO

Korupcija

Piše: Željko Cvijanović

Ako su, govoreći o korupciji nadahnuto kao tinejdžer o Pameli, Boris Tadić i Ivica Dačić bili samo namazani demagozi, onda je srpski model korupcije zapravo dobro organizovana zavera delova političke i poslovne klase protiv građana. Ali, ako su njih dvojica mislili ozbiljno, onda je srpska korupcija to isto, s tim što su njih dvojica na ovoj luzerskoj strani zajedno sa ubogim svetom. Što baš ne bi služilo na čast njihovoj inteligenciji, kao što ovo prvo ne bi služilo na čast njihovom obrazu. Ali kako obraz ili inteligencija nije dilema pred koju bih stavio njih dvojicu, ispada da je to s korupcijom mnogo dublja i ozbiljnija stvar nego što su je predstavili Boris i Ivica.

Verujem kako je sasvim OK da Tadić s vremena na vreme podrži borbu protiv korupcije, ali nešto ne vidim da nje od toga ima manje. Zašto? Zato što ispada kako on veruje da metafora korupcije može da bude situacija u kojoj neko dođe kod nekoga, nešto mu traži i ojača svoj zahtev tako što kaže da ga je poslao Boris. To nije korupcija, to je zajebavanje. Korupcija je ovde utkana u sistem, na čelu tog sistema su stranke na vlasti, a na njihovom čelu je Boris. Mogu da zamislim kako on nikada nije okrenuo nekoga od svojih zahtevajući nameštanje tendera; mogu da zamislim da nije uzimao pare od tajkuna; mogu da zamislim i kako nije uzeo ništa za vreme svojih mandata. Ali problem je što ne mogu da zamislim kako ne zna ništa o tome da je nameštanje tendera ovde preraslo u društvenu igru; ne mogu da zamislim da nikada na Savetu za nacionalnu bezbednost nije čuo imena najboljih lokalnih igrača u toj veštini; ne mogu ni da zamislim da je pozvao kod sebe nekog tužioca, bacio mu peticu i rekao: „Majstore, nema nezaštićenih, ako te neko pita zašto ga trkeljišeš, slobodno kaži da sam te ja poslao".

Ovako, stvar je idealna za korupciju: imamo poštenog šefa koji ne učestvuje u tome, što znači da, ako smo korupciji skloni, znamo da nikada nećemo natrčati na njega, još bolje, ništa od onoga što smo zaradili nećemo morati da delimo s njim. Ali on ne gura ozbiljno izglasavanje antikorupcijskih zakona, osim kad ga pritisnu iz Brisela. On govori o korumpiranim strankama, ali neće da zna kako su Rusi pronašli onoliki minus u NIS-u. Otkriću mu tajnu: tako što je NIS svake godine lažirao svoj završni račun, tako što je NIS za sve to vreme sam sebe nezakonito izuzeo iz Zakona o javnim nabavkama trošeći na njih više od milijardu evra godišnje; tako što je deo novca iz takvog NIS-a završio i u njegovoj stranci; tako što su na čelu takvog NIS-a sedeli ljudi koje je sam tamo poslao.

Dakle, hajde da pitanje korupcije izvučemo iz jalove priče o ličnom poštenju. Tadiću je s tom stvari lako: on je čovek koji poseduje veliki izborni potencijal, priličnu harizmu i moć da ubedi ljude. Rečju, u njegovo poštenje se ne sumnja i on može da bude izvan te priče, ali šta ćemo sa stotinama političara bez te harizme, među kojima se korupcija ne pojavljuje prevashodno kao stvar bogaćenja, već kao sredstvo političke socijalizacije. Dakle, korupcija je ovde, a ne svet političkih ideja i duhovnih saglasnosti, stvar na kojoj se učvršćuju politički lobiji i savezi. Ako sami imate previše skrupula, pa nećete da učestvujete u tome, postajete pomalo asocijalan tip koji smara, kome se ne veruje previše, tip koji nije inicijalizovan, pomalo jurodiv, i pomalo kao sam Tadić u svojoj stranci iz vremena kada je ona, s početka milenijuma, učila kako se te stvari rade i kada su njeni ljudi rešavali egzistencije jednim jedinim poslom.

Hoću da kažem da je rupa na saksiji to da korupcija ovde nije stvar rđavih karaktera, već rđavog sistema. A, ako je tako, nešto ne verujem da će se u Srbiji naći previše ljudi kojima je zapalo da rade s javnim parama, a da su im one bile nedodirljivi deo svetog trojstva. Jer asocijalni tipovi su teško dolazili na mesta s takvim izgledima, a ako bi se to i dogodilo, obično bi se našao neko da kaže shits happend i da stvari vrati u normalu.

Dakle, kada Ivica Dačić kaže kako će hapsiti neke direktore firmi i predsednike opština, tada - znajući da takvih ima mnogo i da mnogi neće biti uhapšeni - počinje da me zanima šta će biti kriterijum tih hapšenja. U Dačićevoj pretnji nekako se prebrzo i prenervozno prepoznao gradonačelnik Inđije Goran Ješić rekavši da zna kako ga za hapšenje već neko vreme merkaju. Valjda je cela stvar u neko doba postala suviše smešna, pa je Ivica demantovao kako je pominjao predsednike opština, Ješić je demantovao da je rekao kako će on biti taj i baš su se lako dogovorili da su novine sve to izmislile. Profitirao je Ješić: sada, čak i ako su mislili da ga hapse, nekako će posle svega baš biti bljak da to i urade. Ali nije o tome reč.

Ne bih voleo da se ovo shvati kao moje licitiranje, ali za trenutak, recimo, da će taj biti Ješić. Zašto on, zašto ne, recimo, Palma ili Verko Stevanović; zašto ne Bajatović, tender-majstor nove generacije, ili Popović, Saramandić i Drinjakovićka iz NIS-a, svet kome su papiri čistiji od svega drugog u kompaniji? Da li je, recimo, Ješić uzeo za sebe 11 miliona nečega, a Verko samo devet, a granica između čuvene Veljine definicije kraduckanja i ozbiljnog lopovluka je, recimo, na deset?

Neće biti, budući da znam za neke ministre koji po tom kriterijumu odavno ne bi gledali kako sunce izlazi. Ali nije to važno, tretmanom korupcije, kakav je, makar nehotično ispovedio Dačić, Srbija postaje neka vrsta andrićevske proklete avlije, sveta u kome je svako za nešto kriv, samo je pitanje da li će zbog toga ići u zatvor ili će nezasluženo ostati na slobodi. Po tome nekako svi ispadaju lopovi, a neki drugi kriterijumi odlučuju o tome kako će se njihova priča završiti. Rečju, ne mogu da tvrdim da li je bivši gradonačelnik Zrenjanina Goran Knežević kriv ili ne, ali teško ćete me ubediti da je u zatvor otišao samo zato što su mu nešto našli, teško da tu nije bilo još nečega.

I na tom mestu borba protiv korupcije prerasta u svoju suprotnost. Dakle, svi radimo s javnim parama, većina nas nešto mulja u tome sa manje ili više mere, a onda politička odluka - dakle glavni šef - odlučuje hoće li neko od nas biti uhapšen ili neće. Time se, naravno, korupcija ne sprečava, ona postaje neka vrsta društvene igre u kojoj se svi nadamo kako se taj crni rulet neće završiti na nama i u kojoj nemamo nikakav motiv da ne kupujemo tu vrstu srećki, jer je, rekoh, to deo našeg političkog uspona, već da ih ne kupujemo na određenim mestima, da dobit podelimo sa pravim ljudima i da, po mogućnosti, nešto završi i u stranci.

I tada dolazimo do apsurda: imamo na vrhu nekorumpiranog lidera, kome je, kada preti svojim stranačkim prvacima, korupcija nehotično postala tehnologija vladanja. Kako? Recimo da se neki deesovac na poslednjem glavnom odboru nije slagao sa Tadićevim govorom o korupciji, recimo da mu se učinilo da je previše populistička priča o tome kako će partija da štedi ako svoje materijale štampa na manje kvalitetnom papiru. Ako bi ustao i usprotivio se tome, ko bi od nas pomislio da on to zaista radi zato što se ne slaže, već da radi zbog toga što ima nešto masno na vrhu glave.

Priča o korupciji, dakle, nije priča za stranačke skupove. Još manje da bi ministar policije pretio, jer korupcija nije stvar policije, ona u njen domen dospeva onog trenutka kada je već postala kriminal. Borba protiv korupcije je više stvar zakona i njihove primene, i stvarna rešenost države da se s njom bori više bi se videla da skupština nije u bukvalno poslednjem trenutku i na pritiske iz Evrope prošle godine usvojila Zakon o javnim nabavkama i da je taj zakon još uvek poludelotvoran zato što još nisu usvojena podzakonska akta. Jer, pitanje korupcije nije stvar njenog iskorenjivanja, već njenog civilizovanja, a to se ne radi pretnjama, već donošenjem i poštovanjem zakona. Naravno, nije tu reč o pukim zakonima, već o činjenici da bi ta stvar, od rulje koja uživa kada mediji licitiraju ko će biti uhapšen, od nas stvorila građane, od gomile korumpiranih novina odgovorne medije, suštinski jedina dva prava oružja protiv korupcije.

Problem Srbije, dakle, nije korupcija, već ona primitivna korupcija, u kojoj onaj koji na taj način uzima jedan dinar netragom šalje u vetar još deset dinara. Zakonsko civilizovanje korupcije, pomaganje odgovornih medija i skidanje monopolske državne šape u kojoj Srbiju naseljava narod a ne građani, ne bi iskorenilo korupciju, ali bi svaki takav posao učinilo sofistikovanijim, i tada bi se na svaki oteti dinar suma upropašćenih dinara drastično smanjila.

Naravno, za razliku od njegovih prethodnika, koji su relativno bezbrižno vladali korumpiranim sistemima, Tadićev problem sa korupcijom je mnogo nezgodniji. Sa jedne strane, on je potpuno svestan da je lider jedne korumpirane zajednice, bilo da se govori o stranci ili o državi. On je takođe svestan da ima korupciju u sistemu, što znači da, sa jedne strane, borbom protiv nje u sistemu stvara šum i nezadovoljnike. On zna da na taj način šteti jedinom sistemu na koji može da računa. Sa druge strane, on, posebno u trenucima krize, zna da ovako više ne može i da će tu stvar morati da menja ili će ga ona na kraju pregaziti, tim pre što su mali izgledi da će Brisel jednog dana ponoviti grešku da u svoje redove primi nekoga poput Bugarske sa tolikim kapacitetom seljačke korupcije.

Zato je Tadić, kada je o korupciji reč, neka vrsta prelaznog lidera, nekoga ko koristi usluge tog užasnog sistema, jer drugi sistem nema, ali i nekoga kome je namenjeno da taj sistem sruši i ustroji novi. Zato su njegovi nastupi na partijskim skupovima zapravo neka vrsta lutanja, svest da nešto mora da se uradi i strah da je to posao koji ima svoje rizike i ponore.