EVROPSKI UGAO

Između Bajdena i Sarkozija

Piše: Nikola Jovanović

U samo dve nedelje Srbija ima priliku da testira svoju međunarodnu poziciju, kao i da proveri ozbiljnost svoje diplomatske politike. Desetak dana nakon susreta državnog vrha sa potpredsednikom SAD Džozefom Bajdenom, koji je bio više simboličan nego strateški inovativan, predsednik Srbije odlazi u posetu trenutno najuticajnijem evropskom političaru, Nikoli Sarkoziju. Ako nakon ta dva susreta Srbija bude percipirana kao potencijalni lider u regionu i nezaobilazan faktor prilikom rešavanja svih preostalih problema na Balkanu, konačno ćemo se osloboditi dela političkog pritiska i moći ćemo da se okrenemo izgradnji sopstvene države, unapređenju društveno-ekonomskog modela i promeni imidža zemlje. Zašto se ovim "unutrašnjim" pitanjima nismo ranije bavili, zašto smo se ponašali kao da je vreme stalo i zašto nas većina suseda gleda u retrovizoru, tragična je tema o kojoj sam već pisao.
S druge strane, ukoliko pozicija Srbije ostane nejasna, ukoliko budemo viđeni kao generator kriza i bleferi u političkom pokeru na Balkanu, bojim se da je samo pitanje vremena kad ćemo biti stavljeni pred surov izbor: EU ili Kosovo, NATO ili izolacija. U tom slučaju, Srbija će od dela rešenja postati deo problema i njena konstruktivna uloga će se svesti na beskrajno popuštanje svima. Do toga ne mora doći, nema takve fatalnosti zapisane u natalnom horoskopu Srbije, ali ulazimo u prelomnu fazu utakmice. Kupovanje vremena je loš drug, samo proaktivan pristup Srbiji može omogućiti neophodan kiseonik. Koliko pametno koristimo ova dva pomenuta susreta?
Džozef Bajden nije imao mnogo toga da ponudi, a ni da saopšti, jer SAD ostaju beskompromisan sponzor nezavisnosti Kosova. Tokom posete Beogradu je izložio američku viziju Balkana. Ta vizija otprilike kaže da Balkan mora biti ekonomski i politički stabilan prostor, integrisan u EU, koji ne sme biti koridor za šverc droge i ljudi i plodno tlo za sporenje između SAD i EU ili SAD i Rusije. Dva američka projekta u njemu ne smeju biti ugrožena: celovita BiH i nezavisno Kosovo.
Američka podrška evrointegraciji može biti konstruktivna. Brojne države srednje Evrope ostale su pod uticajem SAD zbog minhenskog sindroma (osećaj stešnjenosti između Nemačke i Rusije), dok za neke manje države, poput Holandije, američki faktor ima ulogu "egalizatora moći" između evropskih država različitog političkog uticaja. Da li nam je SAD pomogla u ovom procesu videćemo krajem juna kada Savet ministara EU bude odlučivao o odmrzavanju Trgovinskog sporazuma i ratifikaciji SSP-a. Susret sa Sarkozijem će ipak biti ključni. Ostaje žal što posetu Bajdena nismo iskoristili za konkretnije dogovore, od ekonomske i kulturne saradnje do zajedničke deklaracije ili saopštenja o evropskoj budućnosti Balkana, zasnovane na kompromisu svih sa svima.
Sad dolazimo do najtežih stavki jednačine o "novom partnerstvu". Prvo, dejtonska konfederalna Bosna je najbolje rešenje i jedini garant mira i opstanka te države. Onaj ko se zalaže za unitarnu ili "građansku" Bosnu, igra se vatrom. Ukoliko je Bajden iskreno mislio da nije za rušenje Dejtona, trebalo je sastaviti zajedničku političku deklaraciju i njome razbiti iluzije jastrebova iz Sarajeva ili Mostara. U tom slučaju SAD i Srbija mogu biti iskreni partneri. Ukoliko je Bajden ipak video Dodika kao ključnog negativca, onda Srbija i Republika Srpska ne bi trebalo da kao uvek reaguju reaktivno i javljaju se za reč tek kad upiru prstom na njih i kad joj je opstanak doveden u pitanje. Belgija je sedište institucija EU, a sastoji se od dva entiteta i jednog kantona. Zvuči poznato?
Drugo, Kosovo je najveća tačka razdora američke vizije Balkana i srpske uloge u njoj. Problem neće nestati ako se uštinemo ili protrljamo oči. Zato treba otvoreno govoriti i postavljati pitanja koja i drugi mogu da razumeju. Šta ako je nezavisno Kosovo neodrživo i uzrok tenzija na Balkanu, umesto što predstavlja stavljanje tačke na viševekovnu krizu? Kakve će biti reakcije neutralnih država ukoliko Međunarodni sud u Hagu donese mišljenje u korist Srbije? Srbija mora da traži veliku međunarodnu konferenciju nakon mišljenja Međunarodnog suda, gde će se pitanje Kosova definitivno zatvoriti u duhu kompromisa i partnerstva, uz uvažavanje nove realnosti na terenu. Američko dosledno i ničim uslovljeno sponzorstvo nezavisnosti Kosova ne daje mnogo razloga za optimizam i prosto primorava Srbiju da traži omekšavanje stavova negde u Evropi.
Poseta Parizu zato nosi veći ulog. Srbija nema "privilegovanog sagovornika" u Evropi. Ima država koje veoma blagonaklono gledaju na integraciju Srbije u EU, poput Italije, Austrije, država srednje Evrope i balkanskih suseda. Međutim, nemamo jakog saveznika koji bi bio spreman da podrži našu kandidaturu i u olujnim vremenima i pomaže nam u razminiranju političkog terena. Tu ulogu bi upravo mogli da tražimo od Francuske. Bez minimalnog kompromisa sa SAD i čvrste podrške francusko-nemačkog motora, Srbija neće u skorije vreme postati članica EU. Što je najgore, biće čardak ni na nebu ni na zemlji.
Podrška se može dobiti samo saopštavanjem jasnih vizija i stavova, samo ispravnim čitanjem aktuelnih tendencija i interesa velikih sila. Podršku treba tražiti, niko je neće ponuditi sam od sebe. Strpljenje, istrajnost i mudrost se ne rimuju sa kupovinom vremena, već sa sprovođenjem sopstvene strategije koje nije u nepremostivom raskoraku sa interesima glavnih međunarodnih aktera. Ne čekajmo kraj 12 runde jer ćemo izgubiti na bodove, počnimo da boksujemo kao da zaista verujemo u pobedu.