PAKET ARANŽMAN

Nedođija

Piše: Dragoslav Bokan

"Kroz patnje čovečanstvo postaje mudrije".
Ivan Iljin

Srbija godine 2009. nije ista kao druge zemlje, ni u regionu, niti ma gde drugde. Nigde ne postoji zemlja koja je toliko pretrpela, toliko se namučila, toliko propatila, toliko muke, rana i uvreda preturila preko glave. Nijedna druga zemlja nije prošla kroz ovu, ovakvu i ovoliku šibu.
Niko nije prošao kroz objavu rata i vazdušne napade jedne sile kakva je NATO alijansa, kroz situaciju da se sa svojih deset poluispravnih aviona suprotstavi stotinama i hiljadama najsavremenijih lovaca i bombardera protiv nas ujedinjenog sveta. Niko nije doživeo to da kao u elektronskoj igrici svake večeri na vestima gleda šta je tog dana porušeno, spaljeno, uništeno, ko je ubijen, ko ranjen, a ko, srećom, preživeo. I niko nije preživeo šizofreni obrt u recepciji čitave ove nesrećne priče postajući, čak i tada, ona zla, pogrešna, negativna strana. U svoj strah i ponos skupljena, stegnuta poput čoveka koji prolazi kroz surovi linč raspaljene gomile, spremna na sve nove i nove udarce, naša zemljica je i pod bombama zapanjeno osluškivala posledice ne samo vazdušnih, već i (još surovijih) medijskih napada. Slušala je kako su njeni ujedinjeni, bezbrojni dželati u stvari samilosni anđeli, a kako je ona, gažena i lomljena od stostruko jačeg protivnika - kriva za sve. Kako je Srbija monstrum koga treba ugaziti i slomiti; čije građane treba, sve odreda, oterati u konc-logore slične nacističkim; kako je svako naše ubijeno dete to i zaslužilo; kako je naš obični šamar grozniji od njihove smrtonosne uranijumske bombe... i kako nas tek čeka onaj ekonomski, moralni i medijski nastavak "zaslužene kazne".
Mnoge zemlje su u istoriji pretrpele nesreće i nepravde različitih vrsta, ali sigurno niko i nikada nije morao posle toga da sluša moralne propovedi svojih dželata, onih koji su ga, svesno i bezdušno, sistematski uništavali pre toga. Ranije su silovatelji makar u tišini, bez suvišnih reči, zakopčavali šlic i sklanjali se od svoje nemoćne, uprljane, razvaljene žrtve. Nisu joj, posle svega, još dodatno stajali na muku, govoreći joj kako je u stvari ona kriva za sve što joj se dogodilo i da treba da bude srećna što je "ovako lako prošla".
Nikada i niko nije etiketiran ovako teškim rečima, unapred označen kao agresor, fašista, nacista, nečovek, ljudožder, monstrum, kreator genocida, ekskluzivni izvršilac svih ikada počinjenih ratnih zločina, nepopravljivi jeretik, dežurni krivac za sve loše što se ovde dogodilo. Nikada se nečije žrtve nisu ovako olako zaboravljale, kao da ne postoje.
Niko i nikada nije bio postavljen u ovako tešku, nepodnošljivu i potpuno nerešivu situaciju - da konstantno bira između zla i goreg, da se raduje kad uopšte preživi, da se ne čudi kad dobije novu ćušku, novu uvredu, novu zabranu, novo upozorenje, nove kazne i sankcije. Nikada niko nije morao da dokazuje svoje vidljive rane, da objašnjava očigledne istine i pravda se zbog onoga za šta nije kriv. Niko pre nas nije bio globalni krivac, univerzalni zločinac, ozloglašeni negativac, nepopravljivi psihopata, balkanski sadista, pećinski primitivac... sve to u jednoj ličnosti, u jednoj ulozi, na jednom mestu.
Ali, to, nažalost, nije kraj.
Sve ovo se nastavlja i tamo gde zaista ne bi smelo - na unutrašnjem planu.
Naime, naša nesrećna, maćehinska država se ponaša prema nama, svojim građanima, isto tako surovo kao i naši neprijatelji. Možda čak i gore i bezdušnije.
Ko ste vi da nam danas pričate priču o "važnosti odricanja", "ekonomskoj ceni struje", "nužnim poskupljenjima", "prevelikim penzijama"?! Kako se uopšte, nesrećnici, usuđujete da nam - posle svega! - držite lekciju, sečete struju, podižete obrve i glas na nas, cinično cokćete kako ste razočarani, terate nas u svoje zatvore, prinudno nam naplaćujete kazne?!
Kako smete da nam govorite - kao da smo razmažena deca, a ne pravi mučenici - kako to treba da se ponašamo i šta smemo da radimo?!
Ja stvarno ne znam ko je ovde lud. Ali zato dobro znam da ovako više ne može!
Ako ne možete i ne umete da upravljate na dobrobit ovog i ovakvog naroda - onda idite! Dajte ostavke i pustite neke druge ljude da, bratski i ljudski, pomognu onome što je ostalo, da zauvek ne nestane!
Jer ima među nama i onih koji se nisu učili životu po fensi kafićima i skupim restoranima, onih koji ne preziru one među kojima su odrasli, onih koji čvrsto veruju da uvek postoji neko (makar malčice bolje) rešenje; onih koji bi bili spremni da (preras)podele to malo što imamo na neki mnogo pravedniji i neuporedivo normalniji način, onih koji Srbiju vole više od svoje guzice i svoje partije.
Ima nas kojima nije svejedno. Nas koji znamo i verujemo da se, ipak, može potpuno drugačije. I da još ima nade za nas, ovakve.
Ima ljudi.