LAKI KOMADI

Džozef i ja

Piše: Simonida Kažić

Ovaj moj poslednji polazak za Ameriku izgledao je kao dobar akcioni film. Nemam pojma šta je Bajden uradio u Beogradu, ali ga nisam zaboravila, niti ću. Bila je to prava borba prsa u prsa. Bajden vs. Ja. Jer, i njemu i meni cilj je bio isti, aerodrom Nikola Tesla, u zemlji, zamislite, Srbiji. Iako je on dolazio, a ja odlazila. On kod mene, ja kod njega. Ludilo.
- Imaš li nekoga ko živi, na primer, u Surčinu? - pitala me je Miljana samo dan pre istorijske bitke za terminal.
- Zašto?
- Bilo bi dobro da prespavaš u tom delu i ujutro bezbrižno stigneš do aerodroma, pošto se ne zna kada će ovaj Amerikanac uopšte stići.
Surčin, Surčin, razmišljala sam. Imam neke prijatelje tamo, ali sam sigurna da bi pomislili da sam poludela ako bi ih zamolila za prenoćište.
- Možda u Surčinu postoji neki hotel ili makar motelčić? - taktizirala je i dalje Miljana. - Vidiš da ceo dan javljaju da će milion policajaca blokirati grad.
- Mislim da preteruješ - bila sam naivno opuštena. Sve dok nisam pogledala ponoćne vesti i konačno shvatila koliko je moj put zapravo diskutabilan. Konsultacije sa ostalim saputnicima trajale su do dva, alarmi podešeni na 6.00 AM, stvari momentalno spakovane, koferi zatvoreni i zamandaljeni. Jer suparničnki tim osvedočeno je opasan.
Već u 7.13 ušli smo u kola. U 7.17 prošli smo Bajlonijevu pijacu. 7.19 prvi poziv, panika je počela.
- Gotovo je, sve zatvaraju, morate proći most! - otvorila je sezonu vrištanja Saša. Prozor mora pasti! Adrenalin skače, a ja kao junakinja uzbudljivog akcionog filma.
- OK, važno je da pređemo Gazelu - izgovorila sam mirno i sklopila telefon. U ovakvim situacijama panika je nedopustiva, razmišljala sam kao pravi mudri i iskusni strateg.
- A šta ako nam zatvore autoput? - prekinula mi je ozbiljni misaoni tok jedna od saputnica.
Nemam pojma, pomislila sam. Ako stiže u 9 gotovi smo, ako stigne u 10, opet smo gotovi, u 11 isto. Dakle, Prozor mora pasti za 15 minuta.
7.23 deseti poziv po redu sa istim pitanjem: - Gde ste?
Gazela iza, u daljini. Autoput puko, dugačak i slobodan. Terminal tako blizu, ali i dalje tako daleko. Nikada ne možeš znati kada će mister policajac pružiti svoju dugačku ruku reda i mira, sa onim žutim stop znakom na kraju.
7.30 skretanje za aerodrom. I dalje naš i slobodan.
- Prozor pao! - javila sam nadležnima. Saši, Miljani, mami, sestri i omiljenoj tetki. Velika je stvar ta pozadinska podrška.
I tako, posle 17 sati aviona i raznih aerodroma, osunčano obećano tlo.
Nema više nervoze. Pobedila sam, čak sam mu i u prestonicu stigla pre njega.
Sve sam mu oprostila, iako mu ništa nisam zaboravila. Bar još nekih par sati.
Vreme je čudo, definitivno. Posle propisanih osam sati spavanja, doručka u Vilardu, opuštenog šopinga u Džordžtaunu i paste sa jastogom u kafeu Milano, shvatila sam da mi ništa ne bi falilo da imam jednog Bajdena za potpredsednika. Fantastična hrana, još bolje vino za troje odraslih ljudi, stotinak dolara. Živeo Bajden. Svilena bebe majica 27 dolara. Fenomenalne firmirane sandale 60 dolara. God bless Bajden.
Kakva šteta što i mi nemamo nekog potpredsednika, razmišljala sam. Možda nam baš zato ovako loše ide.
Da se ne lažemo, voli me ova Amerika. U Atlantik sitiju, u omiljenoj Burgati, 200 dolara plus. Nije nešto, znam, ali je svakako bolje od uobičajenog minusa. Vreme za sunčanje idealno, okean veliki i hladan, ali bazen zagrejan. I "memorial day", Dan sećanja na ratnike. Od onih koji su bili podeljeni na sever i jug, do ovih tričavih 180.000, koliko ih je sada u Avganistanu i Iraku. Veseo i bezbrižan praznik na samom početku leta. Osim uobičajenih vojnih počasti, američkih zastava na svakoj kući i oko nje, parade, vatrometa i položenih venaca na njihov grob neznanog junaka, brutalna sniženja svega i svačega. U čast palih boraca. Zabave i žurke na svakom koraku. Opet u njihovu čast. Znam, neobično, ali ipak je nešto, kao onih mojih 200 dolara plusa. Mi borce kao da nemamo, iako smo onoliko ratovali. Poslednji put, ako se ne varam, pre samo desetak godina.
Salute to our heroes - ispisao je CNN. Za one kojima je stalo. Oni drugi se zabavljaju i šopinguju. I zato volim Ameriku. Zato što oni kojima je stalo imaju priliku da to i pokažu. Ostali nemaju obavezu da se mrače ako im nije do toga. Oni mogu, u znak dobre volje, da, na primer, dovezu svoje harlije u Vašington.
Mi, razmišljala sam, imamo minimum harlija po glavi stanovnika. Možda je i to zato što nemamo potpredsednika. Ko zna šta bi bilo da neki naš Žozef prošeta po svetu. Kad samo pomislim na onoliko ministara, vicepremijera, zamenikovih zamenika i njihovih pomoćnika, a nigde potpredsednika. Kako stvari stoje, realno, pre će nam se desiti ministarstvo smešnog hoda nego neki Žozef. A zamislite samo kako bi fantastično bilo da jednoga dana naš potpredsednik krene u posetu Vašingtonu. Obustavljeni letovi dva sata pre njegovog sletanja i dva sata posle. Policajci na svakih dvadeset metara duž autoputa. DC blokiran sa svih strana. Ministar policije moli američke građane za razumevanje. Apeluje da ne idu na posao ako baš ne moraju. Sva sam se naježila. Jedino što me muči u ovoj savremenoj bajci je to što bih, kakve sam sreće, iz nekog razloga, baš tog dana sigurno letela za Beograd.
Opet, u Americi sam. I kao turista imam neograničenu slobodu izbora. Zato, umesto sekiracije oko srpskog potpredsednika biram Njujork. Pa, nek ide život.