PAKET ARANŽMAN

Srbijo, dobro jutro

Piše: Dragoslav Bokan

Uskoro ćemo, verovatno, prestati da verujemo čak i sami sebi. Nezadovoljni smo. Živimo u vremenu koje ne veruje ni u šta. U kome nema vremena ni za šta. Koje nam više ne nudi ništa. Nikakvu ideju, nikakvu viziju, nikakvu nadu. Nijedan ideal.
Osvaja nas, spolja i iznutra, banalan život bez prilike da pokažemo šta znamo, šta umemo i šta osećamo. Pritiskaju nas svakodnevno neka neobjašnjiva teskoba i opšta malodušnost. Osećaj besmisla se širi svuda oko nas kao neka neizbežna, nezaustavljiva, neizlečiva bolest. I kao da je sve izgubilo oblik, smisao, snagu, aromu, uverljivost...
Na naslovnim stranicama dočekuju nas svakog jutra užasi, afere, nasilje, katastrofe, bombardovanja, pučevi, neredi, atentati, terorizam, bombaši samoubice, pronevere, korupcija, masakri, ubistva roditelja, incest i pedofilija.
Pa se onda čitav taj i takav paket informacija ponavlja istim redom na radiju i televiziji, po političkim mitinzima i internet forumima još jednom, dvaput, triput, sto puta, hiljadu puta. Sve dok se u nama ne ugasi i onaj poslednji tračak vere u to da možda ipak i nije sve tako crno. Da život nije i ne mora da bude takav. Da možda, ipak, još ima nade za nas.
Nezaustavljivom medijskom trakom u naš realni život ulaze virtuelni užasi onoga što se, eto, događa svuda oko nas. I onda sve to oko nas polako ulazi u nas. I mi počinjemo da se prilagođavamo ovako mračnoj situaciji. Bili mi svesni toga ili ne, postajemo osetljiviji, nervozniji, nepoverljiviji, svadljiviji, namršteniji.
Gori nego što jesmo.
Počinjemo sami da tražimo pretpostavljene greške i grehove - i tamo gde ih ima i tamo gde ih nema. S ciničnim osmehom samo cokćemo i čekamo da se pokaže da je sve i crnje i gore nego što se čini.
Prestajemo da verujemo da možda negde ipak postoji neki drugačiji, lepši i neuporedivo bolji život. Postajemo bez razloga ironični, bez argumenata kritični, bez povoda povređeni.
Čitav naš život tako postaje crna hronika. Čak i sunce počinje da nam nekako slabije sija, da nam ide u oči i nervira nas. Proleće nam nije kao što je bilo. Zime nas više ne raduju kao pre. Uvek nam je prevruće ili prehladno. Sve se pokvarilo. Svi su se promenili, naravno nagore. Ništa ne valja. I više ništa nema smisla.
Naravno, postoje tu neke sitne razlike. Nekoga više nerviraju ostrašćeni nacionalisti, nekoga izdajnički mondijalisti, nekoga fundamentalisti, nekoga, opet, maloverni. Neke će iziritirati patetični, neke ravnodušni. Nekom će užasno smetati oni koji se voze džipovima, drugi će ismevati one koji se voze autobusom.
Negde nam je previše, negde premalo. Ali nam ništa nikada nije dovoljno i nigde nije baš tako i onoliko koliko treba. I svi smo podjednako nervozni, iritirani, razočarani, prevareni, izdani, neshvaćeni.
Postali smo osetljivi do bola. I od te i takve silne osetljivosti na zlo postadosmo nekako potpuno neosetljivi za dobro.
Nekako odmah poverujemo u sve loše što čujemo o nekome, ma kako pre toga mislili o njemu, ma koliko ga dobro poznavali, ma koliko ga sve do tada voleli. Počinjemo da verujemo svakoj kleveti, svakoj insinuaciji, svakoj dezinformaciji, svakom rekla-kazala - ko god da je i šta god da je u pitanju. Jer, kao da smo već unapred počeli da sumnjamo u svaku vrlinu, u sve ono istinito, pravedno, normalno.
Ali isto tako kao da nam je teško (i sve teže) da poverujemo u ma šta pozitivno što saznamo o nekom ko nam nije simpatičan i sa kim se ne slažemo. Ne verujemo mu, pa šta god on to dobro uradio, koliko god se kajao, čime god da je posvedočio svoju promenu nabolje. Znamo mi da je to samo maska, njegova lukavost, vešto prikrivena podlost, obična demagogija. Nas neće prevariti.
I šta god da neko pokuša da kaže ili uradi - neće dobro proći.
Pocrneli smo tako i potamneli sve od silnih briga da li će Amerikanci napasti Iran, da li ćemo ući u Evropsku uniju, da li će pobediti Obama ili Mekejn, da li će se Evrovizija održati u Beogradu, da li će neko zapaliti B92, da li će papa doći u Srbiju, da li će svet zadesiti neka nova globalna katastrofa?
Pa onda, dalje: da li nas je oklevetao prijatelj, izdao kum, prevarila žena? I još dublje: da li nam se dete drogira, da li naš kolega s posla ima (nezasluženo) veću platu, da li će doći do prevremenih izbora? Da li će biti inflacije, poskupljenja struje, povećanja ispita, smanjenja penzija? Da li je opet prodata utakmica, fabrika, ideja, otadžbina?
Postadosmo tako, neprimetno, mic-po-mic, nakostrešeni i jezičavi. Svi koliko nas ima.
Uskoro ćemo, verovatno, prestati da verujemo čak i samima sebi.
Postali smo nedovoljno topli i otvoreni. Više nismo ni onako prirodni, ni onako blagi, ni onako raspoloženi kao nekada. Ostali smo bez naše tako čuvene gostoljubivosti. Bez beogradskog šarma, bez srpske velikodušnosti, bez evropske ljubaznosti, bez pravoslavne krotkosti, bez slovenske dobrote.
I najviše bez one spasonosne vrline praštanja i saosećanja.
Nekada smo verovali u Boga, u ljubav, u svoju zemlju, u svetle grobove, u Kosovski zavet, u različite vrline i ideale.
Sada, izgleda, više ne verujemo nikome i ničemu.
Izrasli na razorenim temeljima starog sveta zarđalih fabrika, lažnih ofanziva, kožnih mantila i tajne policije, došli smo do kraja puta.
Do provalije.
Neko nam izgleda otima dušu.