LAKI KOMADI

Ludi Don Kihot, Saša i ja

Piše: Simonida Kažić

Tačno sam znala da će mi ovu predivnu opuštenost, sunce koje dugo traje i ničim izazvan optimizam u vezi sa svim stvarima koje mi se dešavaju nešto pokvariti.
Miljana i Mila tražile su da se hitno vidimo jer se dogodilo nešto mnogo loše.
Toliko sam se uznemirila da sam navukla prvo što sam dohvatila i bukvalno otrčala do kafića.
Njih dve su već sedele. Dakle, to nešto loše ima veze sa Sašom, pošto nju nisam videla.
- I - pitala sam.
Prvo su značajno ćutale, vrtele glavom. Bila je to neverbalna najava ozbiljne situacije.
- I - ponovila sam sada već pomalo histerično.
- Miljana je juče srela Sašinog gospodina Savršenog. Sećaš se, to je onaj veran, što ume da voli, onaj opušten momak koji ne opterećuje, kome nije teško da čuva njenog sina kad god je to potrebno i onaj sa čijom je mamom sirotica dočekala 2008.
- Srela si ga s nekom koja nije Saša i s kojom se sigurno ljubio u usta, s jezikom - nisam imala dilemu.
- Ne, situacija je još gora - rekla je Miljana. - Sreli smo se na ulici i on je predložio da popijemo kafu. Pošto sam vukla četiri ogromne kese, pauza mi je bila sasvim OK.
Neko vreme su čavrljali o uobičajenim stvarima, sve dok gospodin Savršeni, Sašin siguran i podrazumevajuć životni partner, nije počeo da priča neku drugu priču.
- Ti si Miljana baš lepa žena, kako je moguće da još nemaš nikog?
- Eto, dešava se. Izgleda da se ne snalazim najbolje. A i ti, kad toliko brineš, zašto me ne upoznaš sa nekim svojim prijateljima. Među njima sigurno postoji bar jedan kome bih se dopala. A?
- Znam jednog kom se opasno dopadaš.
Miljana se iskreno obradovala.
- Juppi! Kakav je?
- Odličan.
- A kako on mene zna? Ko je taj?
- Ja.
- Strašno - bilo je jedino što sam uspela da izgovorim.
Sašin dečko, o kom smo na osnovu njene priče mislile da je jedan od retkih normalnih muškaraca i čak joj nesvesno na njemu zavidele, običan je dripac.
- I tu nije kraj - nastavila je Miljana. - Rekao mi je da mu je žao što nije prvo sreo mene jer je onog trenutka kad nas je Saša upoznala shvatio da je sve to velika greška. Kasnije nije imao hrabrosti da išta menja i misli da je sada pravo vreme, jer zna da ga Saša više ne voli.
On pristaje na svaku varijantu koja Miljani odgovara.
- Ti ne razumeš, - rekao joj je tada - ti i ja smo dobitna kombinacija.
Nas tri, za sve ovo vreme, videle smo Sašinog dečka samo nekoliko puta na retkim zajedničkim okupljanjima. O njemu smo znale samo ono što nam je Saša pričala. Njihova veza je, s moje tačke gledišta, bila čak i preozbiljna i nekako sam stalno očekivala trenutak kad će mi saopštiti da će se za njega udati.
- I šta ćemo sad - pitala je Mila. - Ko će Saši da saopšti ove divne vesti?
- Ja jednostavno ne mogu, ni mrtva - bila je iskrena Miljana.
Ne bih mogla da provedem ni jedan jedini prijatan minut sa Sašom posle ovoga, razmišljala sam. Ne bih mogla da pustim moju najdražu prijateljicu da ne zna.
- Ja ću joj reći. Sve.
I rekla sam joj, i osećala se odvratno. Ona je malo ćutala, malo plakala, a onda mi rekla:
- Znaš šta je veliko sranje. To što mogu da provalim svakog kakav je, i to precizno, osim sopstvenih muškaraca.
To je zato što od svakog ko nam se i najmanje dopadne, a to nekako sve teže ide, pravimo umetničko delo po svom ukusu.
I sama sam od jednog tipa, samo na osnovu njegove impozantne pojave, napravila muškarca iz sopstvenih snova. U mojoj glavi on je bio pravi savremeni vitez, čovek koji zna šta hoće i od sebe i od mene, duhovit, zabavan, stabilan, čovek sa stavom. Muškarac koji voli ono što ja mislim da treba da voli, prezire sve ono što je za preziranje i uživa u tome da me prati u svim mojim ludostima, a moje mane sagledava kao simpatične. To je bilo moje poslednje umetničko delo, u koje sam se opasno zaljubila.
A onda sam se, kako je vreme prolazilo, sve češće čudila što on nije pokazivao gotovo ništa od onoga što sam ja u njemu videla. Prirodno, bio je ono što jeste, a ne ono o čemu sam ja sanjarila. Oprezan, povučen, uplašen, bez stava, bez života u sebi, čovek sa praznim očima i retkim osmesima.
Toliko sam volela to svoje savršeno umetničko delo da i sada često pomislim kako će se možda jednog dana pojaviti i reći nešto kao ma ja sam baš taj, samo sam se pravio. Onda se setim da se to nikada neće dogoditi i rastužim se.
Sećate se ludog Don Kihota, koji je verovao da su obične krčme začarani zamkovi, vetrenjače divovi koje su poslali zli čarobnjaci a seljanka iz susedstva Dulčineja, prelepa devica kojoj se on zakleo na ljubav i odanost. Iako su Don Kihot i Sančo shvatili da Dulčineja nije baš tako lepa i da ne miriše kao što bi trebalo da miriše, sebe su ubedili da je začarana i nastavili svoju misiju spasavanja prelepe device. Sve dok na kraju Don Kihot nije poželeo da se vrati kući i umre.
- Jedino što ovaj Don Kihot može da učini jeste da svog Dulčineju ostavi i što pre ga zaboravi - tužno je izgovorila Saša. - Nema misije spasavanja, nikada je nije ni bilo. To je to.
Onda je me pogledala i dodala odlučno:
- I sledeći put bez zamišljanja maestralnih umetničkih dela.
- Nikad više - obećala sam.